Nove tehnologije ruše barijere

Da se barijere između razvijenog zapada i zemalja u razvoju sporo pomeraju, pokazuje godišnje istraživanje međunarodne revizorske kuće Dilojt, koja je prilikom izrade studije Inovacija na tržištima u razvoju, početkom ove godine, intervjuisala više od 650 najviših rukovodilaca kompanija iz sektora proizodnje. Od toga broja, 237 direktora i menadžera bilo je iz razvijenih zemlja, a 414 sa tržišta u razvoju. Zemlje zapadnog Balkana nisu bile predmet istraživanja, ali naša zemlja i proizvođači se u celini mogu pronaći među izvedenim zaključcima.
– Oko 75 odsto direktora i menadžera velikih kompanija sa zapada, koji su bili ispitanici studije, smatra, da se uvoz proizvodnih delova sa tržišta u razvoju značajno povećao, ali istovremeno, oko 80 odsto njih smatra da ovaj vid nabavka ulaznih komponenti, predstavlja znatan rizik. Zato i nije iznenađenje da je dve trećine ispitanika, od 237 direktora globalnih firmi, izjavilo da prilikom izbora dobavljača iz zemalja u razvoju, procenjuju bezbednost proizvoda, a zatim i koliko su usvojeni savremeni standardi kvaliteta i zaštite životne sredine – kaže za Danas Jelena Galić, direktorka Sektora za poslovno savetovanje Dilojta u Beogradu.
Ona ističe, da istraživanje pokazuje da velike multinacionalne kompanije, pogotovu one iz sektora proizvodnje, polako počinju da menjaju odnos prema zemljama u razvoju i njihovoj proizvodnji. „Pravi efekti će se postići isključivo kontrolom i nadgledanjem dobavljača iz tržišta u razvoju, što predstavlja pravi izazov, jer je reč o kompleksnoj mreži povezanih preduzeća i strateških partnerstava. Za sada samo 35 odsto proizvođača iz razvijenih zemalja sprovodi kompletan monitoring koji uključuje i podizvođače koje angažuju njihovi dobavljači iz zemalja u razvoju“, komentariše naša sagovornica.
Ove zaključke potvrđuje i Dejan Đorđević, direktor marketiga Metalka Majur, firme sa 300 zaposlenih iz Jagodine, koja se više od dve decinije bavi proizvodnjom elektro-galanterija.
– Postoji određeno nepoverenje kod zapadnih partnera, koji sumnjaju da roba koja dolazi iz Srbije nije dobrog kvaliteta, bez obzira što imamo svetski prihvatljive sertifikate. Zbog toga imamo nepovoljniju poziciju u odnosu na konkurenciju iz drugih delova sveta, iako njihovi proizvodi zaostaju po kvalitetu za našim. Ali, predrasude su prisutne i to zahteva od nas mnogo više truda. Naši partneri u početku očekuju da šponudimo kineske cene, a evropski kvalitet. Potcenjuju nas na početku pregovora, ali kad dođu u našu fabriku i kada vide način na koji je organizovana proizvodnja, onda se slika o nama menja. Dožive mali šok, jer ne očekuju da u Srbiji postoji firma sa takvom opremom, koja je na najvišem svetskom standardu … Posle toga se menjaju pregovaračke pozicije i cena postaja korektnija. Kada i pored toga, kao nedavno, na adresu dođe upit sa ciljanim cenama iz Nemačke, koje su daleko ispod troškova proizvodnje, odustajemo od posla, jer name nije cilj da po svaku cenu radimo sa zapadnim zemljama, već samo u slučajevima kada se posao isplati – kategoričan je Đorđević.
I Žarko Ristić, jedan od vlasnika firme ITN, koja se godinama bavi novim tehnologijama i standardizacijom oprema za proizvodnju hrane, potvrđuje da za srpske privrednike nije ni malo lak posao da prodru na probirljivo tržište razvijenih zemalja.
– Zapad se plaši i naših proizvoda zbog konkurencije, i često nam, pravdajući se strahom od hrane zatrovane pesticidima, ili neuslovne za njihovu prodaju, ili dalju preradu, postavlja tehnološke barijere. Domaći proizvođači ih ne mogu savladati ako ne ulažu u razvoj novih tehnologija koje se bave preradom hrane. Naša firma ITN se bavi novim tehnologijama i njihoviom implementacijom, svi naši kupci znaju da smo u tehnološkom nivou kao i firme na zapadu, tako da nemamo te prepreke da prodamo našu robu na to tržište- kaže za Danas Ristić.
Iako Srbija nije bila deo Dilojtovog istraživanja, možda zato što ne spada u velike izvoznike roba, kao što su zemlje dalekog i bliskog Istoka, ili zemlje srednje i južne Amerike, sve predrasude razvijenih tržišta naši izvoznici osetili su na svojoj koži. Na sve to se nadovezuje i domaća administracija koja nije još uvek uspela da napravi funkcionalan carinski režim i koja glomaznom procedurom u velikoj meri koči napore firmi da prodru u svet.
– Velika austrijska firma, koja je i u svetu poznata po proizvodnji drvenih igračaka, identifikovala je moju radionicu igračaka i bili smo na pragu zaključenja dugoročnog ugovora o proizvodnji. Ali, iskrsle su prosto neverovatne prepreke. Iz Beča, pošiljka uzoraka, po kojoj je trebalo da uradim probnu seriju, netragom je zalutala. Druga je završila na srpskoj carini, jer da bi došla do mog sela Zubanja, nadomak Zlatibora, morala je da ima takvu ekspertizu i takve analize, kao da je reč i celom kontingentu igračaka iz Kine. A, radilo se samo o uzorcima igračaka od drveta, bez olovnih boja, premaza, lakova… I razumljivo je da su Austrijanci odustali od bilo kakvog posla sa mnom. I tako, umesto igračaka, proizvodim unikatni nameštaj, jer od nečega mora da se živi – kaže za Danas, Aleksandar Miljković, vlasnik firme Alira. On napominje da su mu i Nemci tražili da za njih pravi igračke, ali zbog količine koje su tražene on je odbio ponudu. Da je prihvatio, bila bi potrebna investicija u mašine koje bi uposlile još deset radnika a to je, bez čvrstog ugovora, rizičan posao. Miljković ističe, da drvene igračke, koje on pravi poseduju sertifikat kvaliteta, koji odgovaraju svetskim i evropskim standardima, ali to nije dovoljno da Srbija postane prepoznatljiv proizvođač istih.