Foto: Aleksandar VeljkovićOduvek je Novi Pazar imao razvijen poslovni i trgovački duh, važio i važi za mesto gde može da se kupi sve, od igle do lokomotive.
Od devedesetih nosi naziv „zlatna dolina džinsa“, a uz kvalitetan džins kupovala se i ostala roba uvezena iz Turske, Bugarske. Kine i sa Tajlanda.
Ti proizvodi ni danas ne manjkaju na čuvenoj novopazarskoj pijaci, iako su kilometarske kolone parkiranih automobila i autobusa iz cele i okruženja samo prošlost.
Oni koji imaju svoje tezge, imaju novčanu obavezu prema državi, da plate zakup poslovnog prostora. Iako je, u tom prostoru, sada puno zatvorenih tezgi i kioska -„butika“ – na keju pored Raške mnogo je improvizovanih tezgi na kojima se prodaju odeća i obuća, mali kućni aparati, južno voće… Idu do samog centra grada.
Pre nekoliko godina, gradska inspekcija je, u duhu najavljene borbe protiv sive ekonomije, pokušala da „očisti“ uzurpirani prostor. To je bilo aktuelno samo nekoliko dana, a trgovci su tada zapretili da će „svoju sirotinju braniti i svojim telima“.
Za fiskalne račune odavno se zna, kase su instalirane kako je zakon nalagao, ali obavezni su samo u prodajnim objektima velikih trgovačkih lanaca, u ostalima može ako se traži. Pod geslom „naši smo“, iz trgovine se izlazi bez fiskalnog računa, a u nju ulazi sa dinarom i evrom kao ravnopravnim sredstvima plaćanja. Ako bi se, kojim slučajem, na brzinu, organizovala lokalna akcija „Igraj i pobedi“, rok trajanja morao bi da se produži dok se ne prikupi dovoljno fiskalnih računa.
Vest da u Novi Pazar stižu ili su stigli inspektori da kontrolišu poslovanje privatnih firmi, odmah prođe gradom. Kad privatni poslodavci „slučajno namirišu“ dolazak inspekcijskih službi, onda se proizvodnja obustavlja, radnici prekoredno idu na slobodne dane, dok inspektori ne odu iz grada ili ih bude taman onoliko koliko ih ima „pokrivenih papirima“.
Kad krenu velike inspekcijske akcije, inspektori stižu iz drugih gradova, „češljaju“ preduzeća, utvrđuju broj prijavljenih i neprijavljenih radnika. Radnici se žale da poslodavci neće da ih osiguraju, a ovi da radnici neće osiguranje i da hoće isplatu zarada na ruke. Na osiguranje, u većini slučajeva, pristaju oni radnici kojima je do penzije ostala neka godina. Ostali, uglavnom mlađi, više vole da u džep stave pedesetak evra više nego da im se „odbija“ za obavezno osiguranje.
O ovom problemu niko neće javno da govori, da se nekom ne bi zamerio.
Rad „na veliko i na crno“ bio je karakterističan za vreme kada su u Novom Pazaru punim kapacitetom radili privatni proizvođači džinsa, lake konfekcije i obuće. Tada je kvalifikovana radna snaga penzije ostvarivala u društvenim preduzećima, a velike zarade u privatnom sektoru. Tačan broj uposlenih nikada nije mogao da se utvrdi, procene su se kretale oko 15 hiljada u tekstilnoj i obućarskoj proizvodnji.
Ni sada tačan broj ne može da se utvrdi, samo se nagađa, ali sigurno ih je mnogo manje nego pre desetak godina, jer se više nego prepolovio broj proizvođača tekstila i obuće.
Ni ostali sektori nisu lišeni zapošljavanja „na crno“, posebno u trgovini, ugostiteljstvu i građevinarstvu. U ugostiteljstvu se radi za fiksnu platu, retko kada veću od 150 evra ili za dnevnicu od pet evra; u trgovačkim radnjama plata je fiksna, 150-180 evra, a na građevinama se radi za dnevnicu od 25 evra. Kad naiđe kontrola kreće stara priča – ili su tu zaposlili mlade rođake ili u toku je spremanje „papira za zaključenje ugovora o radu i prijave za obavezno zdravstveno osiguranje“ uz obećanje da će „svu dokumentaciju dostaviti na uvid u najkraćem mogućem roku“.
Minulog septembra, bilo je iznenađenje kada je saopšteno, da je inspekcija rada u ovom gradu otkrila 90 radnika uposlenih bez ugovora o radu. Oni su bili angažovani kod 29 poslodavaca. Prema podacima Ministarstva za rad, više od polovine uposlenih „na crno“ radilo je u privatnim građevinskim preduzećima. Od 90, njih 55 je bilo na građevinama, gde prednjače dve turske kompanije. U toku dve kontrole na gradilištu turske firme „GVN Internacional Construction“, inspekcija je otkrila 34 neprijavljena radnika. Druga turska građevinska firma „Bedirhan Insaat“ imala je osam radnika bez ugovora o radu. Inače, turski investitori sve su ovde prisutniji na izgradnji stambeno-poslovnih objekata.
Radnici „na crno“ otkriveni su i u firmi za proizvodnju konfekcije „Perlla“, 10 i šest je pronađeno na gradilištu investitora iz ovog grada. Po jedan ili dva neprijavljena radnika otkriveni su u trgovinskim i ugostiteljskim radnjama, pekarama, frizerskim salonima, kod taksi prevoznika, u menjačnicama i u firmama za ugradnju elektro instalacija.
Inspektori su protiv ovih poslodavaca podneli prekršajne prijave uz obavezu da sa radnicima zaključe ugovore o radu.
Dobri poznavaoci prilika u ovom gradu, tvrde da „na crno sigurno radi polovina, a negde i više“, zaposlenih.
Tekst je deo projekta „Rad na crno – crno za radnike, legalne poslodavce i državu“, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
