Ilustracija Foto: jplenio/PixabayNuklearne elektrane sve češće se pominju kao jedino rešenje za situaciju u kojoj se Srbija nalazi, a to je da je ostala jedna od poslednjih zemalja u Evropi koja dominantno koristi termoelektrane u proizvodnji električne energije.
Koviljka Stanković, vanredna profesorka na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i predsednica Srpskog nuklearnog društva, održala je zanimljivo predavanje minulog vikenda u Astronomskom kampu na Letenci, o pitanju koje nas muči decenijama: da li su nam nuklearne elektrane potrebne ili ne?
Pre tačno 70 godina u Obninsku u Rusiji puštena je prva nuklearna elektrana u rad i od tada počinje debata koliko je ova tehnologija bezbedna za građane.
U Srbiji je nedavno pokrenuto pitanje ukidanja zabrane gradnje nuklearnih elektrana u cilju obezbeđivanja dovoljno električne energije u budućnosti. Zakon koji to zabranjuje, donet je još u bivšoj Jugoslaviji 1989. godine, posle akcidenta u nuklearnoj elektrani u Černobilju u Ukrajini.
Profesorka Stanković, kojoj je uža naučna oblast nuklearna fizika, odmah je na početku odgovorila na pitanje da li nam trebaju nuklearke sa jednostavnim: „Da“.
Ako ukinemo pomenutu zabranu, kako smatra, ne znači nužno i da ćemo odmah graditi nuklearnu elektranu.
– Tek posle ukidanja zakona trebalo bi da počne faza razmatranja gradnje, pa ako se odlučimo, ulazimo u drugu fazu pripreme i dogovaranja i tek treća faza je izgradnja. Sve to u Evropi traje od 10 do 15 godina. u Aziji je kraće, oko pet godina – rekla je Stanković.
Kako napominje, u ovoj priči čovek se zapravo najviše plaši onoga čemu je najmanje izložen, a to su nuklearna postrojenja.
– Najviše zračenja nam dolazi iz prirodnih izvora energije, kosmosa, zemlje, hrane, pića, vazduha i tako redom. Ono što dobijemo iz veštačkih izvora, odnosno onoga što je stvorio čovek je najčešće preko medicine, industrije i poljoprivrede. Na medicinu otpada čak 99 odsto zračenja, dok od redovne primene nuklearne energije, dolazi tek 0,1 odsto – rekla je Stanković.
Profesorica je onima koji prvi put slušaju predavanje iz ove oblasti, objasnila da goriva mogu biti uranijumska, plutonijumska i torijumska, dok ono što se vidi iz dimnjaka nuklearnih elektrana je vodena para i ne postoji emisija štetnih gasova koja se ispušta u životnu sredinu.
Reaktori koji su i danas dominatni u komercijalnoj upotrebi pripadaju drugoj generaciji, dok se trenutno u postrojenja ugrađuju oni treće i treće plus generacije, koji su zapravo unapređena druga generacija, bez neke nove inovativne tehnologije. Pre svega, unapređeni su sigurnosni sistemi i mogućnost ljudske greške svedena je na minimum.
Očekuje nas četvrta geneacija reaktora, koji su još uvek na papiru, ali će koristiti jedan sasvim različit način rada, čak će i nuklearno gorivo drugačije izgledati i biti u drugačijem obliku.
Ono što je bitno je što će sav otpad koji iza sebe ostavljaju druga i treća generacija rekatora, četvrta moći da koristi u daljoj proizvodnji energije, što će planetu učiniti bezbednijim mestom, jer istrošeno gorivo više neće moći da završi, na primer, proizvodnji naoružanja.
– Mi zapravo nemamo moratorijum na zabranu, jer bio on nekada istekao, odnosno bio bi vremenski omeđen, ali kod nas je posle doneto da zabrana traje beskonačno, a to onda nije moratorijum, nego zakon. U Sloveniji i Hrvatskoj je taj moratorijum istekao 2000. godine. Mi smo tako zapustili razvijanje te tehnologije koja je danas od nas otišla daleko. Čega se mi plašimo sada kada pogledamo mapu reaktora Evropi? Njih je jako puno i to na mestima koja su najgušće naseljena i oko nas su. Tako da mi branimo nešto što svi oko nas imaju – kazala je ona.
Mali modularni reaktori daleko su od nas
Kako ističe Stanković, u poslednje vreme puno se priča o malim modularnim reaktorima, što je lep termin koji se nekako brzo odomaćio u Srbiji, jer to su „mali reaktori, pa valjda nisu strašni“.
– Oni su takođe većinom na papiru, osim dva, jedan je u Rusiji u komercijalnoj upotrebi, drugi je u Kini. Ovaj u Rusiji je zapravo plutajuća nuklearka koju koriste u regijama koje nisu naseljene, a gde treba u nekom momentu električna energija. Reaktor je iz treće generacije i nije napravljeno ništa novo, samo je manje snage. Danas se razvija otprilike sto različitih rešenja malih modularnih reaktora koji će biti iz četvrte generacije. Ali dominatno se u svetu o njihovoj upotrebi priča u sklopu neenergetske primene. Da se koriste za desalinizaciju, proizvodnju vodonika, daljnsko grejanje, a ne u svrhu proizvodnje električne energije – izjavila je Stanković.
Tako da ta podela, kako nastavlja, koja je u startu kod nas napravljena kada se počelo pričati o ovoj temi, da jedni hoće male modularne reaktore, a drugi velike nuklearne elektrane, je bespotrebna, jer mi trenutno nismo ni nuklearna država i „sigurno ne možemo biti pioniri u razvijanju malih modularnih reaktora“.
Smatra i da je nemoguće koristiti samo obnovljive izvore energije, poput sunca, vetra i vode, koji ne mogu da obezbede stabilnu proizvodnju. Nuklearna energija je sa druge strane jedina koja ne zagađuje okolinu, a pruža neprekidnu proizvodnju, dok je cena nuklearnog goriva niska, te ne postoje trendovi da će vrednost uranijuma da skoči. Krško radi više od 40 godina i cena proizvodnje je niža nego u termoelekranama.
I kada se govori o radnom veku, nuklearne elektrane su u prednosti. Solari i vetroparkovi imaju radni vek oko 25 godina, dok nuklearke rade 60, a u Japanu uskoro 80 godina.
Srbiji ne nedostaje kadrova
Nesreće, nuklearni otpad i nedostatak kadrova pominju se kao razlozi zbog kojih ne želimo nuklearke. Posle Fokušime, sve elektrane moraju da ispune „post fokušimske“ zahteve, odnosno da proveravaju sigurnost u odnosu na prirodne katastrofe, zbog čega su sigurnosni uslovi predimezionirani, daleko iznad onoga što se traži, što je jako puno podiglo cenu izgranje ovih postrojenja.
Priče o pravljenju geoloških odlagališta u koje ćemo zakopavati nuklearni otpad, kako objašnjava profesorka, bile su ideje kada nismo imali nove koncepte koji sada dolaze i gde cilj nije da odlažemo otpad u zemlju, nego da ga skladištimo tako da ga ponovo možemo koristiti. Oko 97 odsto goriva koje nuklearke iskoriste, danas može ponovo da se upotrebljava.
Iako je deficit kadrova u celom svetu, jer mladi ljudi sve manje biraju prirodne i tehničke nauke, profesorka smatra da u Srbiji imamo dovoljno kadra.
– U nuklearnoj elektrani, pet odsto od ukupno zaposlenih su nuklearni inženjeri, ostali su stručnjaci tehničkih i prirodnih nauka. Nije važno da generišemo hiljade nuklearnih inženjera. Kolege iz Slovenije svake druge godine imaju po pet studenata na programu nuklearnih inženjera, a tu se školuju i studenti iz drugih zemalja EU. Mi na predmetu nuklearne energetike imamo u proseku 25 studenata godišnje i mislim da je kod nas interesovanje veće nego u Evropi. Nažalost, naši kadrovi odlaze iz Srbije jer ne mogu time da se bave u svojoj zemlji – nastavila je ona.
Kako kaže, stalno odlažemo da usvojimo nove Strategije razvoja energetike, dok nam gori pod nogama. Postoje četiri scenarija razvoja naše energetike u dve varijante, jedne sa i druge bez nuklearne energije.
– Evropska unija bi od 2026. godine trebalo da uvede prekogranične takse na dikretne emisije CO2, a mi trenutno 70 odsto električne energije dobijamo iz temroelektrana. Ako to bude obavezno, imaće golem uticaj na našu privredu – zaključila je profesorka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
