Nuklearne elektrane i naš strah: Zbog čega ih se bojimo i kada bi prva nuklearka mogla biti izgrađena u Srbiji?

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Profesorica Stanković kao da živi u paralelnom univerzumu. Ja razumem akademsko posmatranje neke teme, ono je potrebno i poželjno, ali nikako ne možemo da prenebegnemo stanje na terenu.
   A stanje je da se nama termoelektrane raspadaju, a ne rade po propisu jer je tako naređeno „odozgo“, da je ozbiljno pitanje kakav je kadar zaposlen (a ja bi se kladio – loš, politički). Problem odlaganja iskorišćenog goriva niko (još jednom – niko) na svetu nije trajno rešio, pa otkud optimizam da bi mi to uradili. I da se 97% reciklira, onda problem ne bi ni postojao, a evidentno postoji.
   A tek trivijalne greške u predavanju – da u Japanu reaktori rade već skoro 80 godina – ispada da Japan ima reaktore od 1945. Oni od te godine imaju tragična iskustva sa nuklearnom energijom, a reaktor imaju od 1966.
   U moje doba, moji profesori na ETF su znali da popiju (neki i malo više), ali ovakve greške nisu pravili.

2. Steta sto u Jugoslaviji svaka republika nije imala svoju nuklearnu elektranu. Danas bi se vozila vec tradicionalna medjunarodna biciklisticka trka Hirosima, Nagasaki, Ostrvo tri Milje, Cernobil, Krsko, Beograd, Zagreb, Sarajevo… i nazad do Japana u Fukusimu.

3. Zanimljivo kako se na ovu temu od svih mogućih profesora u Srbiji, javila baš jedna vanredna profesorka na elektrotehničkom fakultetu. Vanredna na fakultetu, ali zato redovna predsednica u pronuklearnom udruženju.

   Iznela je više namernih netačnosti, da ne kažem baš laži, proturenih kao stručno mišljenje, očigledno više lično nego stručno.

   Da je imala stručno, informisan mišljenje, na prvo bi pitanje odgovorila sa NE. Ne treba nam nuklearna energija, to je već dokazano. Proces dokazivanja je gotov. Da, možemo je koristiti, možda i bez većih havarija, ali nam definitivno nije potrebna tj nije neophodna.
   Predsednica pronuklearnog udruženja bi mogla samo pomalo da se osvrne po Evropi i nađe odgovarajuću potvrdu. Nemačka je ugasila svoje nuklearne elektrane. Dakle, imala ih je, pa ugasila. Šta se desilo? Ništa. Struje ima dovoljno, po JEFTINIJOJ ceni nego dok su nuklearke radile. Ono što nedostaje uvozi se jeftino, sa vetrom bogatog severa. Da Francuska olakšava situaciju sa svojim postojećim nuklearnim elektranama, ali one, očigledno je iz trenutnog razvoja na tržištu, neće biti večno potrebne.

   Drugo, netačno je, ustvari svesna obmana publike, da nam nisu dovoljni obnovljivi izvori. Tempom kojim obnovljivi izvori u EU rastu, nuklearke uskoro (decenija) neće imati šta da traže na komercijalnom tržištu.
   Ne zaboravimo, nuklearna energija NIJE obnovljiva energija, ona samo koristi neko drugo, preskupo i ekološki neprihvatljivo gorivo. Neprihvatljivo zašto? Pitajte one koji žive blizu mesta iz kog se dopremaju sirovine.

   Problem sa obnovljivim izvorima energije, mada uglavnom sa vetrom, je što ga nema svuda, pa ogromne količine struje treba transportovati. Za to nam treba izgradnja infrastrukture, dalekovodni superputevi, a NE nove nuklearke (koje bi i same trebale tu infrastrukturu).

   Profesorka dalje zamaja sa vodenom parom, kao da nekoga to brine, i o rizicima svedenim na minimum. Netačno, nisu na minimumu, jer ima i nižih minimuma, onih kad se nuklearka uopšte ne napravi.
   Sav svoj optimizam profesorka zasniva na lepim željama i nadama u 4. Generaciju reaktora, koja eto može sve, jedino ne može da našteti. Jedina joj je mana što NE POSTOJI. Lepa ideja, koju će svetski spineri i giga ulagači da prodaju dok ne izmuzu milijarde od nesposobnih ili korumpiranih režima.

   Nuklearna energija nikako nije jeftina, ona samo ima uspešno sakrivenu cenu, koja uz gomilu državnih donacija može da se predstavi kao povoljnija od npr uglja. A čak i spinovana i podmetnuta na taj način, da li je jeftinija od solara i vetra? NE!

   Profesorka nam kasnije objašnjava kako Srbiji ne nedostaje stručnih kadrova. To ne vredi ni komentarisati. Nadam se da gospođa profesorka neće u naredne 2 decenije graditi kuću, menjati pločice u kupatilu, razvijati neki softver, trebati pedijatra ili možda čak samo tražiti ljude da oberu voće u njenom voćnjaku. Ako to bude probala, nek nam javi kako je prošlo.

   I na kraju, pomenula je i nove uslove koje EU uvodi, takse na neekološku proizvodnju, tj onu uz pomoć prljavih tehnologija. Te takse stižu ubrzo, a Srbija će prespavati priliku da odreaguje i prilagodi se, upravo zahvaljujući projektima poput ovih koji finansiraju ovakva okupljanja sa prof. Koviljkom Stanković. To su projekti koji traju decenijama, koji će izvlačiti ogromna sredstva decenijama, a onda će se ugasiti, jer nikom neće trebati.

   Inače, kad već fantaziramo, ajde da Srbija ulaže u fuzione reaktore! Oni nisu ništa nerealniji od profesorkine 4. Generacije.