O rešenju Poverenika odlučuje Upravni sud

Reč je o spisku predmeta u kojima je, od 2011. godine kada je dobila status sudske veštakinje, bila angažovana Mirjana Labović.

– Mi smo obavestili Poverenika da smo povodom tog rešenja podneli tužbu Upravnom sudu. Vaš list nismo obavestili, jer je tužba podneta protiv rešenja Poverenika, a vi niste stranka u tom postupku. Vas ćemo obavestiti kada dobijemo tu presudu – rekao je u petak u telefonskom razgovoru v. d. direktora GZV-a Dejan Furjanović i dodao da su Upravni sud zamolili da tu tužbu reši što pre.

Međutim, u kabinetu Poverenika, kome je GZV trebalo u roku od sedam dana da dostavi informaciju o izvršenom rešenju, negiraju da su o bilo čemu obavešteni.
– Gradski zavod za veštačenje nije obavestio Poverenika o postupanju po rešenju Poverenika niti o razlozima nepostupanja tj. da je podneo tužbu Upravnom sudu – navodi se u jučerašnjem pisanom odgovoru iz kabineta Poverenika uz uputstvo da Danas ima pravo da podnesete predlog za administrativno izvršenje rešenja Poverenika i savet kako je to najefikasnije da učini.
Podsetimo, osoba koja je bila okrivljeni u postupku gde je kao sudska veštakinja bila angažovana Labovićeva, posumnjao je u njenu stručnost, a potom i u verodostojnost diplome do čije kopije je došao. Razlog za nedoumicu je to što se navodi da taj dokument izdaje Univerzitet Kosova u Prištini, iako se ta visokoškolska ustanova od osnivanja 1969. godine, zvala Univerzitet u Prištini, kao što su nazive prema sedištu nosili i svi ostali univerziteti u bivšoj SFRJ, od zagrebačkog, beogradskog, novosadskog… Uz to, u dokumentu je netačno navedeno ime i prezime dekana Ekonomskog fakulteta u Prištini, dok je kao rektor potpisana osoba koja je to postala nekoliko godina nakon datuma pod kojim je izdata sporna diploma.
Interesantno u ovom slučaju je i to što Ministarstvo pravde, iako obavešteno o tim sumnjama, potkrepljenim dokumentacijom, nije reagovalo. Našem listu rekli su da oni ne utvrđuju da li je nešto falsifikat, ali iako su u jednom od prethodnih, gotovo identičnih situacija vršili proveru obrazovanja i razrešili spornog veštaka, ovde to nije učinjeno. Umesto tužilaštvu, Ministarstvo je tu prijavu i dokumentaciju tretiralo kao pritužbu na rad sudskog veštaka, i prosledilo je Trećem osnovnom sudu, gde se vodi postupak protiv stranke koja je podatke dostavila.
Naš list je i od tog suda zatražio informaciju o tome šta su preduzeli, da li je to, uopšte, u njihovoj nadležnosti i šta će biti ukoliko je sumnja stranke opravdana. Od te institucije dobili smo iscrpno obaveštenje o svim zakonima, članovima i aktima koji regulišu rad sudova, postupanje po predstavkama, izbor veštaka i slično, takođe su naveli i datume kada je koja predstavka po tom pitanju stigla u sud. Sve, samo ne i odgovor koji smo tražili.
Inače, analitičari koji se bave istraživanjem korupcije, tvrde da postoji čitava serija očigledno falsifikovanih diploma, čiji su nosioci raspoređeni po ključnim državnim punktovima i institucijama. Tvrdi se, takođe, da postoje najmanje dva „centra moći“ iz čijih su „radionica“ izlazili takvi dokumenti, a vidljivost „greške“ daje im visoki ucenjivački potencijal.

Sinhronizovane institucije

Model sinhronizovanog nepostupanja institucija po određenim predmetima, razobličila je svojevremeno Verica Barać kroz izveštaje Saveta za borbu protiv korupcije. Ona je preko slučajeva sa liste spornih privatizacija ukazala da je za svaku od njih karakteristično (ne)postupanje jedne državne instance, koja potom za sobom povlači slično reagovanje svih ostalih u lancu. U ovom slučaju, čak ni rešenje Poverenika, koji je utvrdio da GZV mora da učini dostupnim tražene podatke, nije uspelo da nadjača ovakve veze.