Obračun uključuju preduzetnike

„Kada je reč o podacima RZS-a, nije tačna tvrdnja gospodina Kneževića da RZS prilikom obračunavanja prosečne mesečne zarade ne uzima u obzir preduzetnike i zaposlene kod njih. Prosečna mesečna zarada dobija se na osnovu podataka iz Mesečnog istraživanja o zaposlenima i zaradama zaposlenih (RAD1), za zaposlene kod pravnih lica, i na osnovu podataka iz Poreske uprave, za zaposlene kod preduzetnika, s tim što, zbog dinamike objavljivanja podataka o prosečnoj mesečnoj zaradi (25 dana nakon isteka posmatranog meseca), u obračun prosečne mesečne zarade ne ulaze svi preduzetnici i zaposleni kod njih, već deo njih kojima je zarada za prethodni mesec isplaćena do određenog dana u mesecu kada se podaci preuzimaju iz Poreske uprave.

Direktor RZS je, u izjavi za dnevni list Politika (18. septembra 2016), na koju se gospodin Knežević osvrće, izneo podatke o prosečnoj neto zaradi za jul 2016. godine (iz istraživanja RAD1), koja je iznosila 47.646 dinara u javnom sektoru, i 48.268 dinara u privatnom sektoru, bez zaposlenih kod preduzetnika. Podsećamo da je prosečna neto zarada za jul koju je RZS objavio, a koja se odnosi i na zaposlene kod pravnih lica i na zaposlene kod preduzetnika, iznosila 46.280 dinara. Imajući u vidu navedene iznose, jasno je da nema značajne razlike između prosečne zarade na ukupnom nivou i prosečne zarade iz koje su izostavljeni zaposleni kod preduzetnika, a samim tim i da nema osnova za ubeđenje gospodina Kneževića da „prosečna plata ne može biti veća od 32.000 dinara kada se u obzir uzmu preduzetnici i zaposleni kod njih“.

Drugo, ni osporavanje podataka Ankete o radnoj snazi kome gospodin Knežević pribegava nije osnovano. Od kada RZS raspolaže i administrativnim podacima o registrovanoj zaposlenosti (Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja – CROSO) više nema prostora za sumnju u kvalitet i pouzdanost Ankete o radnoj snazi (ARS) jer, kada se izuzme zaposlenost u poljoprivredi (gde ARS formalno zaposlenima smatra i poljoprivrednike registrovane u Ministarstvu poljoprivrede, koji ne moraju biti prijavljeni u CROSO), podaci o registrovanoj zaposlenosti gotovo savršeno korespondiraju podacima o formalnoj zaposlenosti iz Ankete o radnoj snazi.

Treće, kada je u pitanju neformalna zaposlenost, činjenica je da broj neformalno zaposlenih poslednjih godina ne varira značajno, već se, u zavisnosti od sezone, kreće od 500.000 do 700.000, pri čemu dve trećine tog broja čine zaposleni u poljoprivredi.

Nije tačna Kneževićeva konstatacija da „koliko god zafali do optimističkih 15 odsto nezaposlenih, prevali se na poslovno angažovane u sivoj ekonomiji“.

Javnost, uključujući gospodina Kneževića, bi trebalo da zna da sama stopa nezaposlenosti, ne govori dovoljno o stanju na tržištu rada, i da je za donošenje bilo kakvih zaključaka o situaciji na tržištu rada neophodno imati u vidu i stope zaposlenosti i neaktivnosti, stopu zaposlenosti mladih i stopu dugoročne nezaposlenosti, časove rada, prava koja zaposleni ostvaruju kod poslodavca, itd.

Kneževićeva konstatacija da je stopa nezaposlenosti oko 22 odsto je neosnovana pa samim tim i neozbiljna, što ne znači da RZS neće uzeti u obzir zvanične izvore koji pokazuju drugačije stanje na tržištu rada od onog koji beleži Anketa o radnoj snazi, ako ih Knežević pronađe.