Obrazovanje kao motor razvoja

Zato je veoma važno stalno unapređivanje sistema obrazovanja zasnovano na strateškim osnovama i ciljevima. Mnogobrojni su primeri zemalja koje bi mogle da posluže Srbiji za ugled, a koje su ulaganjem u obrazovanje napravile pravi „bum“ u razvoju. Najčešće se navodi primer Republike Irske i njenog modela rasta i razvoja zasnovanog, između ostalog, na investiranju u obrazovanje. U prilog tome svedoče sledeći podaci: sredinom šezdesetih godina prošlog veka broj studenata u Irskoj bio je manji od 20.000, da bi do 1998. porastao gotovo šest puta, odnosno na više od 110.000. Istovremeno, broj stanovnika povećao se za 27,5 odsto. I empirijska istraživanja, ali i modeli rasta pokazali su pozitivnu korelaciju između nivoa ulaganja u obrazovanje i dinamike privrednog rasta.

Kada se govori o unapređenju obrazovanja u Srbiji, najčešće se, kao mera, pominje povećanje procentualnog učešća obrazovanja u bruto domaćem proizvodu. Međutim, taj procenat je već na nivou uporedivom sa zemljama regiona, a nešto niži nego u zemljama EU, i u vreme teške ekonomske krize nije baš realno razgovarati o povećavanju budžetskih izdvajanja. Isto tako, mnoge zemlje, sa procentualnim učešćem obrazovanja u BDP uporedivim sa našim, beleže znatno bolje rezultate na uporednim testovima nivoa obrazovanja od nas, pa bi se reklo da to ne može da predstavlja srž problema. Takođe, često se mogu čuti zagovornici stavljanja akcenta na prilagođavanje srednjoškolskih (i visokoškolskih) programa potrebama tržišta rada. I jedan i drugi predlog, koliko god nesporni bili, jesu ili kratkoročno neostvarivi ili više demagoško-formalni nego suštinski. Šta može da se učini da se obrazovanje u Srbiji unapredi na način da to ima za posledicu, između ostalog, povećanje ekonomskog blagostanja u zemlji? Na prvom mestu, potrebno je da se poveća količina i kvalitet znanja. Mada je to lakše reći nego uraditi, ipak nije nemoguće. U cilju povećanja (ukupne) količine znanja u zemlji potrebno je, kao prvo, smanjiti izuzetno visok procenat osipanja đaka od početka osnovnog do kraja srednjoškolskog obrazovanja, a trebalo bi razmisliti i o većem uključivanju dece u sistem predškolskog obrazovanja, što, praksa je pokazala, blagotvorno utiče na njihove kasnije rezultate. Kada se u javnosti govori o osipanju broja đaka, najčešće se barata podacima koji ne prikazuju potpuno objektivno sliku. Na primer, kada je reč o broju upisane dece u srednje škole, uvek se govori o veoma visokom procentu svršenih osnovaca koji su se upisali u srednje škole (oko 95 odsto), što je nedovoljno precizan podatak. Naime, ovaj podatak „sakriva“ činjenicu da postoji osipanje prilikom upisa u osnovnu školu, ali i tokom prvih osam godina školovanja, tako da je pravo stanje da tek oko 85 odsto dece iz jedne generacije stigne do „drugog nivoa“ obrazovanja. Osipanje se pojačava tokom (neobaveznog) srednjoškolskog obrazovanja, da bi kulminiralo prilikom upisivanja na fakultete.

Uvođenje obaveznog srednjoškolskog obrazovanja, koje bi moglo da se uradi i fazno, značajno bi doprinelo manjem osipanju đaka, te dovođenju većeg broja dece u „predvorje“ visokog školstva. Druga važna stvar koja mora da se uradi, u cilju povećanja „agregatnog znanja“, jeste davanje zamajca „prohodnosti“ iz srednjih na visoke škole kroz snažnije usmeravanje đaka u pravcu gimnazijskog školovanja i posledično povećanje (u ovom trenutku vrlo niskog) procentualnog učešća gimnazijskog školovanja u sistemu srednjeg obrazovanja. Svetska praksa je pokazala (a i logično je) da nastavak školovanja daleko više karakteriše svršene gimnazijalce nego one koji završe srednje stručne škole. I na kraju, ništa manje važna nije ni potpuna redefinicija čitavog sistema obrazovanja kojim bi se u njegov fokus stavilo sticanje praktično primenljivih, kvalitetnih znanja umesto zastarelih, reproduktivnih znanja bez ikakve upotrebne vrednosti. Tome bi značajno moglo da doprinese stvaranje konkurencije među školama i univerzitetima, što bi se direktno preslikavalo na iznos sredstava iz budžeta, ali bi ih i snažnije motivisalo na povezivanje sa privredom i jačanje (finansijske) autonomije.

Poenta ovako reformisanog obrazovnog sistema u Srbiji više ne bi bila u ispunjavanju planova i programa, niti učenju đaka i studenata da polažu testove, već u osposobljavanju mladih da razmišljaju i donose odluke! Tako se stvaraju generacije inventivnih pronalazača i preduzetnika spremnih na rizike, samo tako se generiše dugoročni rast!

Autor je doktor ekonomskih nauka i narodni poslanik SDPS