Obrazovni FAP

Tako ustrojen obrazovni sistem odavno je u realnom životu pregažen uzduž i popreko, tako da se po inerciji proizvode kadrovi za koje se već na početku studija zna da na tržištu rada za taj profil posla jednostavno nema, niti će ga biti. Svake godine na tržište rada obrazovni sistem Srbije izbacuje stotine novih diplomiranih novinara, iako ni ovi što danas rade jedva žive. Hiljade novih pravnika, sociologa, politikologa, astronoma, filozofa, izlaze iz obrazovnog sistema Srbije sa diplomama i akademskim zvanjima, koja ne stvaraju ništa osim pogubne svesti tih diplomaca da ih njihova diploma čini akadamskim građanima za koje je „običan“ posao poput posla električara ili molera, nešto potpuno ispod časti. Tako se Srbija danas nalazi u potpunom apsurdu da država sa jedne strane u strategiji razvoja obrazovnog sistema projektuje rast broja ljudi sa faklutetskom diplomom do nivoa od čak 40 posto populacije, dok u isto vreme poslodavci upozoravaju da im najviše nedostaje stručni kadar sa srednjom stručnom spremom, koji obavlja poslove koji su armiji nezaposlenih akademskih građana uglavnom ispod časti. Tako se obrazovne strategije i realni život čeono sudaraju poput dva kamiona na Ibarskoj magistrali, ali to izgleda nikoga ne brine, pa izgleda da je na snazi maksima u kojoj ako činjenice govore drugačije, tim gore po činjenice.

Još jedan set nepoželjnih činjenica, veoma elegantno se ignoriše, i tu dolazimo do koncepta obrazovnog FAP-a, do modela u kome hiljade ljudi silom brani svoje pravo da bez rada dobija državni novac. U zakonskim rešenjima piše da je po pravilima koja nameće evropski standard studiranja, prag za upis 60 nekakvih bodova, a kada je neko ove godine probao da stidljivo, po važećem zakonu, taj prag podigne sa 48 na 50, odmah se pojavila prava mala armija studenata bombaša samoubica, štrajkača glađu koji su zapretili da će do smrti braniti svoje pravo na državno finansiranje uzaludnih studija. I naravno, kako drugačije, izašlo im se u susret. Pravo na studiranje o državnom trošku postalo je cilj samo po sebi, makar i trajalo po osam godina, makar i država bankrotirala, ali očigledno uvek će se naći neki političar poput Čedomira Jovanovića ili Dragana Đilasa, koji će, kao što se to desilo 2011. godine, zbog svog „mekog srca“ i vesele studentske mladosti, pohrliti pred Vladu Srbije da podrže studente koji nemaju dovoljno bodova za studije, ali imaju volju da se za to pravo izbore silom ucenjivanja države sopstvenom smrću. Tako je Srbija danas, najmanje za petinu ispod standarda koji je po zakonu neophodan za upis na fakultet, tako ustrojen sistem upisa dovodi do toga da studenti studiraju duže, da su nakon tih studija potpuno neupotrebljivi na tržištu rada, i da od celog procesa ostaje samo čist gubitak i za državu i za privredu. Menjanje tog stanja zahteva posedovanje kičmenog stuba, spremnosti da se kaže ne ucenama, ali se očigledno to u državnom aparatu Srbije jednostavno ne dešava, i održavanje na položajima se postavlja kao vrhunski prioritet, makar na kraju sve otišlo u propast. Tako Srbija danas na silu juri kvotu od 40 posto ljudi sa fakultetskom diplomom, nepotrebno održava ogroman broj studenata čije se decenijsko studiranje finansira iz budžeta, a cena tog kompromisa mogla bi biti ogromna.

Sve manji broj učenika u školskom sistemu, izazvan pravim demografskim kolapsom Srbije kao države, ostavio je za sobom stotine praznih škola i hiljade nastavnika bez posla. U obrazovnom sistemu Srbije danas ima preko 225 hiljada učenika i studenata manje nego što ih je bilo 1991.godine. Tako se u srcu Beograda na nekoliko stotina metara udaljenosti nalaze osnovne škole koje su projektovane za 2.000 učenika, ali sada imaju 200 i 500 učenika, ali se od dve škole ne pravi jedna, pošto tu na scenu stupa roditeljski FAP model, tako da onda roditelji izlaze na ulice, blokiraju saobraćaj, i silom brane svoje pravo da njihova deca ne putuju dvesta metara duže u školu. I tako se plaćaju ogromni troškovi za dve poluprazne školske zgrade, i održava mir zasnovan na trulim kompromisima, na popuštanju praktično svakome ko je dovoljno drzak da svoje nezaslužno pravo brani silom ucene. Tako umesto da se u prosvetni budžet sliju stotine miliona evra, koje bi se generisale prodajom ili iznajmljivanjem praznog školskog prostora, stalno se čuje lament prosvetnih sindikata o tome kako nema para, kako su plate male, oprema zastarela, a obrazovni sistem prevaziđen i nepoštovan. Dok se ujedno, ispod žita, po malo štipa i i uzima od države na svemu: od biznisa sa rekreativnim nastavama u kome se godišnje vrte stotine miliona evra i koji je do ove godine bio potpuno van sistema javnih nabavki, do potpuno maglovitog stanja kada je reč o iznajmljivanju školskih sala za fizičko, u kome se taj novac protivzakonito ubira na razne načine, pa se te uplate tretiraju kao donacije školi ili neretko kao donacije direktorima škola, o kojima se naravno odlučuje u četiri oka.

Upravo zato, tužna je zemlja u kojoj je samo zbog smanjenja broja dece, nastalo preko miliona kvadrata praznog školskog prostora, ali je beznadežna zemlja koja makar ne pokušava da taj višak prostora iskoristi za modernizaciju onog dela obrazovnog sistema koji još uvek ima neku šansu da bude osnova zdravog razvoja ekonomije i društva u celini. Ovako, u sistemskoj primeni FAP modela ucene države, u kojoj predstavnici ministarstva prosvete pre ili kasnije, tiho popuštaju pred ucenama svih vrsta, ceo obrazovni sistem Srbije tone kao Titanik, i umesto da bude jedan od većih izvora prihoda za budžet, postaje džinovsko javno preduzeće u kome preko milion ljudi po raznim osnovama prima novac od države. Hiljade stranih studenata ne mogu da dobiju boravišnu vizu, privatni univerziteti se tretiraju kao strano telo, a državni univerziteti postaju autonomni od zemljine teže, sa slobodom da svoj rad mogu da realizuju potpuno neopterećeni takvim trivijalnostima kao što su ekonomska kriza, nezaposlenost ili budžetski deficit. Državni obrazovni sistem postaje sam sebi svrha, samo još jedan način da se na državnu platu, potpuno bez osnova, prikopčaju nove desetine hiljada ljudi, od kojih neki kao predaju, neki kao uče, dok neki kao popravljaju poluprazne školske zgrade. Zato i ne čudi potpuna nezainteresovanost da se ogromna imovina, stotine praznih škola i univerziteta, na nekih način stave u funkciju razvoja obrazovnog sistema. Ipak, posebno u svetlu činjenice da je pravljenje budžeta za 2014. godinu očigledno prijatno poput vađenja umnjaka, raznovrsni prosvetni FAP udarnici, mogli bi se iznenaditi brzinom kojom će se vratiti u zemljinu orbitu, pod vlast omražene Zemljine teže. Makar i zbog toga što niko sa strane neće moći da shvati, zašto bi davao kredite državi koja ima milijarde evra nekorišćene imovine, koju niko ni ne pokušava da stavi u bilo kakav smisaoni plan korišćenja.