Očekujemo novi talas stranih ulaganja u agrobiznis

Podaci dalje govore da je prehrambena industrija, uključujući i industriju pića, 2017. godine plasirala na inostrano tržište robu vrednu 1,7 milijarde evra što je 11,5 odsto srpskog izvoznog učinka, dok je prodajom poljoprivrednih proizvoda ostvaren devizni priliv od oko 888 miliona evra (šest odsto ukupnog srpskog izvoza). Treba, takođe, naglasiti da u razmeni poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda Srbija, od 2004 godine, beleži suficit. Problem je, međutim, što u strukturi izvoza dominiraju sirovine – najviše proizvodimo i izvozimo berzansku robu, pšenicu, kukuruz, soju … Uz to, doprinos prehrambene industrije bruto dodatoj vrednosti srpske privrede je, već desetak godina unazad, negativan. Može li situacija da se popravi i od čega to zavisi, pitamo Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije?

– Niska bruto dodata vrednost, odnosno skromna zarada na domaćem, ali i na stranom tržištu, ceh je koji ne samo srpski agrobiznis, već i većina delatnosti prerađivačke industrije plaća, pre svega zbog nepovoljne proizvodne i izvozne strukture, kojom dominiraju primarni i proizvodi nižeg stepena prerade. To je posledica višedecenijskog tehnološkog zaostajanja, niskog nivoa ulaganja, domaćih i stranih, ali i neadekvatne državne podrške u proteklom periodu. Ključna reč za promenu proizvodne strukture u poljoprivredno-prehrambenom sektoru su investicije, kako u primarnu proizvodnju, kao sirovinsku bazu za dalju preradu, recimo u stočarstvo, tako i u industriju, odnosno u osavremenjavanje postojećih proizvodnih kapaciteta i izgradnju novih fabrika finalnih proizvoda, namenjenim najzahtevnijim tržištima. Potrebne su nam investicije u nove tehnologije, automatizaciju proizvodnje, digitalizaciju proizvodnih i poslovnih proseca, u primenu inovacija i naučih dostignuća, kao i u marketing i promociju agrobiznisa. Ohrabruje da je prehrambena industrija sve više u fokusu stranih investitora i da je od 2010. godine privukla više od milijarde direktnih stranih ulaganja, pre svega u one segmente proizvodnje gde imamo dobru sirovinsku bazu, kao što su industrije ulja i šećera, ali i konditorska industrija, koju karakteriše visok stepen finalnih proizvoda – ističe Čadež i dodaje da je agrobiznis, u 2016, ostvario čist neto dobitak od oko 21 milijardu dinara.

Komentarišući podatak da trećina izvezene hrane završi na tržištima u regionu CEFTA, sagovornik Danasa ukazuje na činjenicu da je EU prva izvozna destinacija srpske poljoprivrede i prehrambene industrije, s obzirom na to da se gotovo polovina izvoza realizuje upravo na tom tržištu. Čadež ne spori da je regionalno tržište, zbog blizine i manjih transportnih troškova, veoma važno, pre svega za mala i srednja preduzeća, ali akcenat stavlja na povećanje konkurentnosti proizvoda, zašta je, uz investicije, od presudnog značaja stvaranje lanaca vrednosti. Kao primer dobrog lanca vrednosti pominje smrznuto voće, pre svega malinu, gde su proizvođači, kroz sisteme kooperacije, oslonjeni na velike kompanije koje pojedinačno izvezu smrznutog voća u vrednosti i do 25 miliona evra. „Primenom takvog modela saradnje otklonile bi se slabosti u segmentu tople prerade voća, naročito imajući u vidu primere manjih igrača koji mogu da pokriju neke niše, ali nemaju kapacitete da marketinški naprave snažniji prodor na strana tržišta“, kaže Čadež.

Jedan od problema koji muče domaće proizvođače hrane jeste nizak nivo subvencija, koje u proseku iznose 1,6 evra po stanovniku godišnje, dok je prosek u Evropskoj uniji 6,2 evra. Hrvatska je, recimo, pre ulaska u EU imala tri do pet puta veće subvencije po hektaru nego mi. Predsednik PKS objašnjava da se ovaj podatak odnosi na budžetska ulaganja u naučno-istraživačke i razvojne aktivnosti u sektoru poljoprivrede i dodaje da je veoma važno i umrežavanje nauke i privrede, ali i inovativnih manjih firmi sa velikim kompanijama koje imaju kapital za primenu njihovih inovacija. Čadež se slaže s konstatacijom da ulaganja u tehnološki razvoj i modernizaciju proizvodnje predstavljaju imperativ i za oblast agrara, utoliko pre što je poljoprivredna proizvodnja prepoznata kao veliki potencijal za ulaganja.

– Agrobiznis je jedan od sektora u koje očekujemo talas stranih ulaganja. To, osim kapitala, znači i otvaranje novih izvoznih kanala, kao i novih poslova za naše firme i poljoprivredne proizvođače, njihove kooperante. Investicije podižu tehnološki nivo naše privrede i uvode međunarodne standarde u proizvodnji, poslovanju i upravljanju, podstičući domaće proizvođače da budu efikasniji i konkurentniji i da jačaju sopstveni izvozni i investicioni potencijal. Koliko su važne strane investicije toliko je bitno što sve više domaćih kompanija, ne samo velikih (od kojih neke uveliko ulažu i u regionu), već i malih i srednjih, imaju kapacitet da investiraju i da zahvaljujući tome proizvode i više i kvalitetnije, kao i da se bolje pozicioniraju na međunarodnim tržištima. Primera, radi na listi 56 kompanija čija su investicioni projekti podržani državnim podsticajima u prethodne dve godine, čak 29 je domaćih, među kojima su i firme iz prehrambene industrije, kao što su Chips Way, Zlatiborac, Ćirić agro, Nelly, Srem Šid… – naglašava Čadež i kao još jedan od zanimljivih podataka navodi da je od 30, ove godine realizovanih, inicijativa koje je Privredna komora Srbije u ime privrede zastupala pred državnim institucijama, najveći broj upravo iz poljoprivredno-prehrambenog sektora.

Zaokret u politici subvencionisanja

– Kad govorimo o državnoj podršci, možda više od nivoa izdvojenih sredstava, koji zavisi od budžetskih kapaciteta, bitno je pitanje efikasnosti, odnosno adekvatne alokacije tih sredstva. Raduje najava zaokreta u politici državne podrške od subvencionisanja po hektaru i radnom mestu ka većim subvencijama usmerenim na povećanje prinosa i primenu inovacija kojima će se poslovni sistemi i individualni proizvođači podsticati na veću proizvodnju konkurentnijih proizvoda. Takođe, pasivne subvencije, tipa tax holliday ili oslobađanje dela akciza za gorivo, uz dobru prethodnu analizu, mogle bi da donesu značajne efekte. Ako govorimo o ulaganjima u stočarstvo, veću pažnju trebalo bi posvetiti proizvođačima koji imaju više od 10.000 grla, jer ti sistemi imaju najbolju genetiku i cenovno su konkurentni pa su u stanju da budu nosioci celog lanca vrednosti. Ništa manje važna nisu ni ulaganja u marketing kako bismo konkurentnost na svetskoj pijaci gradili na brendovima, smanjujući tako zavisnost od nastupa preko robnih marki – smatra Čadež.