Od 5. oktobra 2000. do 5. oktobra 2020. – da li se Srbija dovoljno promenila?

Sa ekonomskog stanovišta, ma kako se činilo, napredak u poslednjih 20 godina je ogroman. To se najbolje vidi po osnovnim ekonomskim pokazateljima. Bruto domaći proizvod  po stanovniku (u tekućim dolarima) je 2000. godine iznosio 915 dolara, a 2019. 7.402 dolara. Kada se uzmu u obzir razlike u cenama i pogleda BDP po stanovniku po paritetu kupovne moći on je utrostručen, sa 6.021 dolar na 18,989 dolara.

Inače tokom 1990-ih prosečan godišnji pad BDP-a iznosio je 6,3 odsto. Decenija pre toga, čuvene osamdesete takođe je bila recesiona.

Prosečna neto plata je nedavno dostigla 510 evra. Tog oktobra 2000. godine prosečna neto plata iznosila je 2.925 dinara ili 97,5 nemačkih maraka ili manje od evra.

Za stabilnost jedne ekonomije presudna je inflacija, a ona je 2000. godine iznosila 71 odsto. Sledeće godine je skočila na 95 odsto, a onda je 2003. godine oborena na 9,8 odsto i ikada više nije prešla stopu od 12 odsto. Poslednjih godina stopa inflacije je oko dva odsto.

Zanimljivo je da je nezaposlenost bila tek 13,5 odsto, u odnosu na naših prošlogodišnjih 12,7 odsto ili sada već 7,3 odsto.

Međutim i za to ima objašnjenja. Kako objašnjava Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, to je tek iluzija da je devedesetih bila velika zaposlenost.

„Ljudi nisu radili po osam-devet godina a vodili se kao zaposleni u fabrikama. I te fabrike su bile sa zastarelom opremom. Treba podsetiti da su 1980-e protekle u vraćanju dugova, nije se investiralo, a onda se tek nije obnavljala oprema tokom 1990-ih. U njima je bilo staro gvožđe 2000-ih i kada su otišle u stečaj percipirano je u narodu da je za to kriva nova vlast, a ne stara“, objašnjava Arsić.

Profesor Ljubomir Madžar smatra da je neprikladno porediti bilo šta sa vremenom od pre 2000. godine.

„To je bila strašna epizoda naše skorašnje istorije sa ratovima u susedstvu u kojima smo mi debelo učestvovali, bombardovanjem, međunarodnom izolacijom i žigosanjem kao problematične države u Evropi. Bilo šta drugo je bolje od tog perioda pre 2000. godine“, napominje Madžar.

Tokom perioda između 2000. i 2008. godine kada je izbila svetska ekonomska kriza Srbija je čak dva puta imala najbrži rast BDP-a u Evropi, a 2004. godine je čak zabeležila i rast od skoro 10 odsto.

„U tom periodu prosečan godišnji rast iznosio je šest odsto. Poređenja radi posle 2012. godine prosečan godišnji rast iznosio je oko tri odsto. Mnogi ekonomisti ističu da je bilo raznih faktora koji su uticali a to, ali sve se može objasniti ako se dovoljno zakomplikuje“, napominje Madžar.

Jedna od crnih tački u percepciji post petooktobarskog vremena je svakako i privatizacija. Madžar ističe da u to vreme niko nije znao dovoljno o privatizaciji, da su se prvi put sa tim susretali. Arsić napominje da je broj poništenih privatizacija u Srbiji bio kao u Poljskoj, „a tamo niko ne govori kako je pljačkaška privatizacija“, kao i da je u dokumentima Svetske bake ocenjena kao uspešna.

„Ljudi su bili u startu protiv privatizacije. A ta preduzeća koja su prodavana nisu mnogo vredela. Prema istraživajima iz 2005. godine, prosečna vrednost opreme u fanrikama bila je preko 25 godina. To je bilo staro gvožđe“, ističe Arsić dodajući da su se i međunarodne okolnosti promenile, pa se istični blok u koji smo mi nekad izvozili otvorio za robu sa zapada što je konkurencija sa kojom naša preduzeća nisu mogla da se izbore.

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, podseća da je stanje u kom se zemlja nalazila 2000. bilo katastrofalno politički, ustavno, vojno, pravno, društveno i privredno.

„Zemljom su vladali, ako je to prava reč, državni i privatni kriminal. Prva greška je bila što to nije dovedeno u red. U provizorijumu je teško sprovesti sistemske promene. Recimo, prvi spor koji je izbio, ako se ne varam još i pre nego što se ušlo u 2001, bio je oko smene na čelu sektora bezbednosti. To je imalo dalekosežne posledice. Ali neuređenost je bila tolika da zapravo država u pravom smislu te reči nije uspostavljena do danas. Između ostalog i zato što je donet ustav, kada se odvojila Crna Gora, koji je po svojoj prirodi provizoran“, napominje Gligorov.

Prema njegovim rečima, sa makroekonomske tačke gledišta, osnovni problem je bila rastuća neravnoteža u razmeni sa inostranstvom.

„Njenom održavanju je bila prilagođena politika kursa, što je imalo za posledicu da se nije razvijala prerađivačka industrija već usluge. To je uz to imalo dugoročne posledice po fiskalnu stabilnost sa kojom su kuburile sve vlasti posle 2008. godine. Potom, problem sa privatizacijom je bio u tome što su se prodaje obavljale na osnovu ispunjenja nekoliko kriterija. To je siguran put u korupciju. Recimo, kombinovala bi se cena sa obećanim ulaganjima i sa odustajanjem od otpuštanja zaposlenih. To vodi niskoj prodajnoj ceni i potom neispunjavanju ostala dva uslova. Jer su ulaganja i broj zaposlenih naravno preduzetničke odluke koje se uvek mogu opravdati promenjenim okolnostima“, objašnjava Gligorov.

On ističe da su sve zemlje koje su sprovodile značajnije reforme, pravile iste ili slične greške, jer nije lako usaglasiti privatne dobiti sa javnim interesima izraženim u rastu ukupne dobrobiti.

„Ali to ne znači da privreda i društvo ne mogu da napreduju i da moraju da nastave da zaostaju, a upravo je to primer Srbije. Razlog za zaostajanje i posle promena iz 2000. godine jeste u političkim odlukama kako unutrašnjim tako i međunarodnim. Odustajanje od EU na jednoj strani i neuređeni odnosi sa susedima na drugoj strani su pogodni za jednu ili drugu vrstu autokratske vlasti, a to je opet pogodno za nastavak sistema korupcije i nepostojanja vladavine prava. Nije Srbija ni prva ni poslednja zemlja u kojoj politički slom i preokret dovedu do toga da se neki obogate dok se ne uvede pravni red. Ali u mnogim zemljama to nije trajna prepreka privrednom rastu i napretku. Srbija je izuzetak što se održava stanje neuređenosti i autoritarnosti i koja stoga nastavlja da ide uglavnom unazad. Sada se način vladanja veoma približava onome iz vremena pre 2000. godine bez obzira što su okolnosti sasvim promenjene. To sve ne baca rđavo svetlo na 2000. godinu već na srpsku javnost i politiku“, zaključuje Gligorov.