Tokom više od 170 godina prihvaćena je doktrina da tržištima ne treba verovati kada postoji kriza likvidnosti. Kada cene, čak i sigurne imovine, padaju, a kamatne stope skaču do nebeskih visina zbog toga što trgovci i finansijeri kolektivno žele više novca nego što trenutno postoji, jednostavno nije bezbedno dozvoliti da tržište rešava stvar.
U takva vremena, centralne banke moraju da uskoče i postave cenu novca na razuman nivo (učine je centralno-planiranom i upravljanom cenom) umesto da dozvole da se slobodno njiše kao odraz ponude i tražnje privatnog sektora. To je doktrina „poslednjeg zajmodavca“.
Tokom više od polovine tog perioda (recimo, 85 godina) prihvaćena je doktrina da tržištima takođe ne treba verovati čak i u normalnim vremenima kako to ne bi dovelo do manjka likvidnosti ili rasta inflatornog mehura. Zato centralne banke treba da postave cenu novca na početku i kraju trgovačkog dana. Prema sledbenicima Knuta Viksela, centralna banka mora da drži tržišnu stopu interesa blizu prirodne stope interesa. Ne, kažu sledbenici Džona Mejnarda Kejnsa, banka mora da ublaži promene u životinjskom duhu biznisa kako bi stabilizovala agregatnu tražnju. Naprotiv, tvrde sledbenici Miltona Fridmana, mora da drži stopu rasta novčanih zaliha stabilnom. Zapravo, ako uradite bilo koju od ove tri stvari, uradili ste sve tri jer one su tri načina da se opiše, što je u krajnjem slučaju isti zadatak i ista realnost. Na taj način, kako su socijalna demokratija, vladine smernice i centralizovano planiranje nastajali i bledeli na drugim mestima u ekonomiji, socijalna demokratija u kratkoročnim finansijama samo je jačala. Prvo, centralne banke su suspendovale pravila slobodnih tržišta u situacijama nestašice novca. Onda su postavile cenu novca kao upravljanu cenu u normalnim vremenima. Potom su sebe oslobodile svega osim blagog kontakta sa svojim političkim gospodarima: postale su nezavisne tehnokrate, monetarno sveštenstvo, koje je govorilo delfskim terminima nejasnim običnim smrtnicima.
Opravdanje za ovakav sistem bilo je to da izgleda da dobro funkcioniše, ili manje loše, u odnosu na centralno bankarstvo koje se slepo držalo zlata kao standarda ili manje loše u odnosu na nepostojanje centralnog bankarstva uopšte. Ovo ostrvo centralnog planiranja usred tržišne ekonomije bilo je čudna i nepoznata pojava još više zbog toga što je samo nekolicina ukazala koliko je čudna. Nije bilo zahteva za „pet procenata rasta kilovat časa“ pravilo jer je bilo zahteva za „pet posto rasta M2 pravilo“. Nije bilo Federalnog automobilskog borda da postavi cenu vozila na način na koji je bord Federalnih rezervi postavio cenu federalnih fondova. Sada se ispostavlja da, uprkos svemu tome, i dalje nismo imali dovoljno centralnog planiranja u finansijama. Čak i dok su centralne bankarske vlasti upravljale cenom novca, cena rizika ostajala je na milost tržišta. A cena rizika je izvor naše trenutne krize. Ne suočava se svetska ekonomija sa nestašicom novca. Daleko od toga: dvogodišnje obveznice Trezora SAD vrednosti 1.000 dolara doneće vam 998 dolara u kešu što je najniža cena likvidnosti od Velike depresije i problema Japana tokom devedesetih.
Ipak, premija za rizik za netrezorsku imovinu porasla je do teško zamislivih visina: godišnja premija za držanje sertifikata o položenom depozitu izdatog od strane privatne banke sada iznosi pet odsto. I taj rast premije za rizik preti da pošalje globalnu ekonomiju u recesiju i preokrene finansijska tržišta od „schadenfreude“ (korist koja potiče od nesreće drugoga) u maligni izvor nezaposlenosti i praznih fabrika širom sveta. Federalne rezerve, Trezor SAD, Evropska centralna banka, Banka Engleske i drugi javni finansijski regulatorni entiteti, bivaju gurani ka daljoj ekspanziji svojih uloga. Trezor i Federalne rezerve dodaju željene količine novca u bilanse stanja hipotekarnih giganata Fani Meja i Fredi Meka i FHLBC i osiguravajućeg giganta AIG u nadi da će smanjiti njihove troškove zaduživanja kako bi mogli da kupe još hipoteka. Trezor je tražio ovlašećenje da otkupi hipoteke u vrednosti od 700 milijardi dolara kako bi ih uklonio iz knjiga privatnog sektora. Jačanje potražnje i smanjenje ponude ove rizične imovine jeste način da se manipuliše njenom cenom. Federalne rezerve i Trezor hodaju putem koji se završava pravljenjem cene rizika na finansijskim tržištima, zajedno sa cenom likvidnosti, upravljanom cenom. Tako je počelo centralno bankarstvo: dopuštanje tržištu da samo ono utvrđuje cenu likvidnosti ocenjeno je kao preskupo za poslovne ljude koji glasaju i radnike koji mogu da promene vlast. Sada izgleda kao da je dopuštanje tržištu da samo utvrdi cenu rizika slično ocenjeno kao preskupo za današnje glasače i one koji doniraju kampanje.
Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija
u Berkliju i bivši pomoćnik sekretara Trezora SAD
Copyright: Project Syndicate
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
