Od zahteva za pijaću vodu do međunarodnog skandala

Zato što je zahtevao od direktora Ravnaje u Malom Zvorniku Aleksandra Savanovića da isplaćuje zarade na vreme i tužio firmu, kada su ga kao predsednika sindikata otpustili prvi put, njegova supruga Danka pala je u nemilost poslodavaca. Posle gotovo 30 godina provedenih na mestu laboranta u Ravnaji, završila je zimus u kamenolomu – da kao jedina žena, ručno, dok mašine stoje, izbacuje kamenje. Samo zato što je Milenkova supruga. Žena otpuštenog predsednika sindikata, koji se usudio da tuži bahatog poslodavca.

Priča se potom zahuktala, stigla do medija, a Dankin rad u kamenolomu postao je međunarodna tema. Sindikati iz celog sveta pružaju podršku njihovoj borbi. A poverenica za zaštitu ravnopravnosti iznela je mišljenje da je u ovom konkretnom slučaju Danka Simić u Ravnaji bila diskriminisana.

– Da je znao da će otpor biti ovakav, pitanje je da li bi se ovako poneo. Nije znao da ćemo se ovako boriti. Ali udario mi je na porodicu, priča nam Milenko Simić u kancelariji Samostalnog sindikata građevinarstva, na istom onom mestu gde smo prvi put od njega i Danke čuli šta su sve poslednjih godina preživljavali u fabrici kamenih agregata, koju je pre nekoliko godina privatizovao MBA Miljković. Danka nije došla sa njim. Ostala je kod kuće. Petak je i peti dan otkako se vratila na posao sa bolovanja.

– Radi napolju sve vreme, kada je kiša, ona ne sme da se skloni, a kabanice nemaju. I pitala je zašto od sedam žena samo ona lopata. A lopatala je pre nekog vremena kada je i televizija bila da je snima. Rekao sam joj: Danka, napusti, imamo kupine, maline, nećemo umreti. Boli me duša što se iživljava nad njom, odgovora Milenko na pitanje kako je Danki sada.

NJih dvoje su se osamdesetih upoznali u Ravnaji. Tada je to bila drugačija firma. Radilo se, bilo je uslova. Ali vremena su se promenila, fabrika je prvi put, a onda i drugi put privatizovana. Sa gotovo 400 radnika spalo se na 40. Uslovi za rad postali su nemogući i tada počinje pakao za Simiće. On je 2014. izabran za predsednika sindikata i mislio je kako neće imati problem da radi svoj posao – da štiti prava svojih kolega.

– Tek kad sam postao predstavnik, video sam o kakvim je ljudima reč. Kakav je bio moj odnos sa poslodavcima? Tražio sam pravdu, da se bezbednost poštuje, da se plaćaju doprinosi i plate. Tražio sam samo ono što radnicima pripada. Nisam bežao, vodio sam štrajk sedam dana zbog neplaćenih doprinosa i plata, priča Simić. Prijavio je firmu za privredni kriminal, za duple otpremnice. „Sve što sam znao da se ne radi kako treba prijavio sam policiji“, priča jedan od retkih pravih sindikalnih lidera. A to je imalo svoju cenu.

– Stalno sam bio među radnicima, a čim sam izabran za predsednika marta 2014, na moje radno mesto doveli su jednu ženu, a mene su prebacili za pomoćnog radnika. Išao sam kao građevinski tehničar da radim na asfaltnoj bazi kod Miljkovića. Tražili su već tada razlog da me sklone, ali nisu ga imali, ističe Milenko. Tvrdi da nikad nije zakasnio na posao, da je dolazio i do pola sata ranije, a uvek zadnji izlazio.

– Šta god mi daju da radim, ja sam radio, nikad nisam rekao da neću. Znao sam da će doći do ovoga, napominje. Tražimo da nam kaže ima li, vide li se rezultati njegove sindikalne borbe. Da ne bude da je bila uzaludna.

– U kamenolomu nisu imali vode za piće dok se nisam izborio za to. A falilo je samo tri metra creva da se voda dovede. Tu niko nije imao petlju da direktoru, upravniku kaže: „Dajte nam ljudi vodu, pa nećemo da pijemo vodu iz reke.“ Kada je posle Irca došao MBA Miljković, nismo imali HTZ opremu, kasnile su plate, borio sam se za socijalnu pravdu, za prevoz, topli obrok, ističe Simić. Sada, kaže, ljudi bar imaju u kamenolomu vodu za piće.

– Nisam tražio kupatila, jer radiš znojav ceo dan, a bilo je nekad, osamdesetih smo imali i kupatila. Tada smo imali sve, sada ništa, priseća se Milenko Simić. Znao je, kaže on, direktor na to da mu kaže kako je to nekad bilo „vreme komunizma“, i da mora da shvati kako je sada sve privatizovano. Milenko tvrdi da su poslodavci mislili da je to što on traži plate za radnike samo njegov hir.

– Zalagao sam se za radnike i to svi znaju. I dalje sam predsednik sindikata, jer traje sudski postupak i po zakonu sam na tom mestu dok se taj postupak ne završi, naglašava. Otkaz je dobio prošlog septembra, ali je inspekcija u februaru menadžmentu Ravnaje naložila da Simića vrati na posao.

– Rešenje je stiglo 8. februara. Javio sam se na posao 13. 2. i tamo me je već čekalo rešenje o otkazu i to sa 9. februarom. Međutim, pravo žalbe na to rešenje oni nemaju, jer je ono izvršno. To znači da bi meni sad Ravnaja trebalo da sve od septembra do februara plati i poveže staž, kaže Milenko Simić. Zasad nema pomaka. Nekoliko puta odlagano ročište po njegovoj tužbi zakazano je za 4. jun. Do tada, Milenko kaže, oženiće starijeg sina i u međuvremenu ne leži besposlen.

Podrška i diskriminacija

– Čovek sam od 57 godina, a ni kod lekara ne mogu da odem, jer nemam zdravstvenu knjižicu, kaže ogorčeno Milenko, ali napominje da je donekle i srećan, jer u svemu ovome ima podršku porodice, sinova, okoline. – Krenuo sam i neću se povući. Boriću se maksimalno. Zvali su me neki ljudi, nude pomoć, Danka je jaka žena, bori se i ne odustaje ni ona. Mislim da je sindikat svima slao dopise, oglasila se jedino poverenica i zahvaljujem joj se mnogo. Evo, isteklo je i 30 dana od kada je doneto to mišljenje da je Danka diskriminisana, ali se u fabrici prema njoj i dalje ništa nije promenilo, i dalje lopata, kaže Milenko Simić.

Pritisak na radnike

Milenko Simić kaže da su njegove kolege pod stalnim pritiskom, svakodnevnim. „Jedan kolega je maltretiran na poslu i smanjivali su mu platu, samo zato što je pio kafu sa mnom. LJudi su uplašeni. Razmišljaju, ako je mogao Milenku kao predsedniku sindikata da da otkaz, šta je problem da to uradi nama. To je pravi primer zastrašivanja. Plašim se da boljitka u Srbiji neće biti bez krvi, bez revolucije. Nažalost. A sindikat? I dalje verujem da može da pomogne, da ne verujem, ja ni ovo sada ne bih radio“, kaže za Danas Milenko Simić.