Odgovor Cvetana Vasileva na tekst u Danasu

Pre svega, u uvodu pomenutog teksta se navodi kako sam se u javnosti predstavljao kao vlasnik Srpske fabrike stakla, što je potpuna neistina. Istina je upravo suprotna. Nikada i ni na koji način se nisam predstavljao kao vlasnik fabrike i lično nikada nisam imao nameru niti sam bio u poziciji da profitiram od privatizacije fabrike. Moja jedina uloga u transakcijama vezanim za Srpsku fabriku stakla ogledala se u tome što sam lično garantovao da će Glass industry ispuniti investicije na koje se obavezao, što je učinjeno i o čemu postoji potvrda Ministarstva privrede Republike Srbije. Naime, u periodu od 2011 – 2014. godine u fabrci su instalirane 2 nove peći koje su četiri puta povećale produktivnost, zamenjene su i popravljene vodovodne i električne instalacije, kupljena je nova linija za proizvodnju mašinskog stakla i dr. Ulaganja Glass industry-a samo u opremu iznosila su preko 40 miliona evra, dok je celokupna investicija iznosila preko 100 miliona evra.

Nakon što je u junu 2014. godine u Bugarskoj od strane državnih vlasti izvršeno nasilno preuzimanje Korporativne trgovinske banke, kreditora konzorcijuma Glass industry – Rubin prilikom privatizacije Srpske fabrike stakle, stopirane su dalje investicije u fabriku, za šta odgovornost ne možemo snositi ni lično ja, a ni konzorcijum. Ovakav razvoj situacije omogućio je da po osnovu ugovora o otkupu duga upravljanje fabrikom preuzme firma CPR Impex. Upravo su CPR Impex i članovi Nadzornog odbora fabrike koje on kontroliše odgovorni za stanje u kojem se fabrika nalazi danas. CPR Impex dovodi Srpsku fabriku stakla do bankrota, kontrolišući je više od poslednjih 20 meseci. Loše upravljanje fabrikom, oličeno u ispodpolovičnom korišćenju proizvodnih kapaciteta, niskim platama i sl., dovelo je do toga da dugovanja Srpske fabrike stakla, koja su u junu 2014. godine iznosila 0 evra, u maju 2017. godine pređu cifru od 30 miliona evra.

Neistiniti i nepotpuni su podaci objavljeni u spornom članku od 14.06.2017. godine kojima se naglašava moja namera da Srpsku fabriku stakla „oteram“ u stečaj kako bih je otkupio. Prvo, nikada nisam imao niti imam nameru da lično, kao fizičko lice, otkupim Srpsku fabriku stakla. Drugo, napred navedena objavljena informacija implicira kako bi stečaj fabrike po nju bio poguban, što je aspolutno netačno. Naime, fabrika bi nakon otvaranja stečaja stekla brojne nove mogućnosti za revitalizaciju poslovanja. U opticaju su nove investicije u iznosu od 15 miliona evra od strane stranih investitora koje bi dovele do uvođenja novih tehnologija i privlačenja novih klijenata. Postoje planovi za povećanje produktivnosti u nivou od 85 – 90%, što bi rezultovalo i višim kvalitetom proizvoda, ali i zapošljavanjem novih 300 – 350 radnika. Instaliranje linije za proizvodnju mašinskog stakla zahtevalo bi zapošljavanje dodatnih 150 radnika. Ovo je samo deo mogućnosti koje bi bile realno ostvarive kroz stečaj fabrike, a što predstavlja nedostižan cilj dokle god fabrikom upravlja trenutno rukovodstvo predvođeno CPR Impex-om.

Na samom završetku članka od 14.06.2017. godine navodi se da je Bugarska protiv mene raspisala poternicu zbog „brojnih poslovnih prevara“, te da se ja od te poternice „uspešno skrivam u Srbiji“. Povodom krivičnog postpuka koji se protiv mene vodi u Bugarskoj ukazujem da je neupitno reč o političkom progonu i pokušaju nekolicine oligarha iz vrha vlasti da nezakonito oduzmu moju imovinu u sadejstvu sa tamošnjim javnim tužilaštvom. U prilog tome govori i činjenica da ni posle tri godine istraga u Bugarskoj nije dobila svoj epilog niti je tužilaštvo prikupilo bilo kakve dokaze za ono za šte me tereti. U Srbiji se ne skrivam. Naprotiv, čim sam saznao da je protiv mene raspisana poternica, dobrovoljno sam se predao policiji u Srbiji čime sam stupio u zakonitu proceduru pred srpskim pravosudnim organima.

Naposletku, želim da naglasim kako je investicija u Srpsku fabriku stakla predstavljala jedan od najboljih investicionih projekata u Srbiji, koji bi rezultovao stvaranjem privrednog subjekta bez premca, zapošljavanjem velikog broja radnika, revitalizacijom čitavog paraćinskog kraja, te značajnim prihodima za Republiku Srbiju. Nažalost, ova ideja je za sada zaustavljena dejstvom zlonamernih pojedinaca kako iz Bugarske, tako i iz Srbije. Ideja je za sada zaustavljena, ali nije zauvek uništena i moja namera je da se borim kako bi Srpska fabrika stakla zauzela mesto koje joj pripada ne samo na industrijskoj mapi Srbije već i mnogo šire, te kako bih se na taj način zahvalio i odužio Republici Srbiji i njenom narodu za podršku koju su pružili mojoj porodici i meni u vremenima kada smo u sopstvenoj zemlji bespoštedno i nezakonito progonjeni.

Tekst na koji je stigao odgovor možete pročitati na ovom linku.