Odgovornost vlade ili vladino računovodstvo

Kada je portparol vlade Nikole Sarkozija najavio da će učinak svih ministara biti meren prema kriterijumima koje je postavila privatna revizorska firma, verovatno nije očekivao da će izazvati tako oštre reakcije. Ali, trebalo je. Opozicija je brzo osudila taj potez kao „opasnu obmanu“ i „dimnu zavesu“. Jedan učenjak je zapitao „da li će uskoro doći vreme kada će ministre upošljavati lovci na glave?“. Mladi poslanik u parlamentu ocenio je da „Francuska ne može da bude vođena kao fabrika za proizvodnju šrafova“. Međutim, šta je toliko apsurdno u postavljanju standarda prema kojima će se procenjivati ispunjavanje predizbornih obećanja Sarkozija? Čim su imenovani na funkcije u junu 2007. godine, Sarkozijevi ministri dobili su jasan niz ciljeva u formi pisma o namerama. Zar nije normalno da stvorite neko sredstvo kojim ćete obezbediti odgovornost ministara?
Kultura „rezultata“ došla je na centralno mesto u ekonomskoj modernizaciji Francuske, pa zašto onda isto ne bi važilo i za francuske vlade, koje imaju urezano naginjanje ka pasivnosti i rezervisanosti? A pitanje postavljanja merljivih standarda za rad vlade nije bilo ograničeno samo na Francusku. Britanski premijer Gordon Braun postavio je slične merljive ciljeve kao obeležje njegovog liderstva još od kad je bio rukovodilac državne blagajne. Naravno, institucije zadužene za nadzor javnog sektora Francuske, kao što su Računovodstveni sud ili Generalni inspektorat za finansije imaju znanje i kapacitet koji su potrebni da bi ispunili svoje zadatke. Štaviše, politika Francuske u javnom sektoru podvrgava se opštoj proceduri revizije. Međutim, kultura privatne revizorske firme može da donese nešto novo tako što bi otišla dalje od opšte revizije legalnosti ka generalnoj proceni učinka.
Za protivnike ovog plana osnovni razlog protivljenja jesu kriterijumi za tu procenu. Da li ministar za imigraciju treba da bude ocenjen na osnovu broja imigranata koji su deportovani? Da li ministar obrazovanja treba da ocenjen prema tome koliko prekovremenog rada moraju da obave profesori? Da li ministar kulture treba da bude ocenjen prema broju posetilaca muzejima s besplatnim ulazom i udelu francuskih filmova na domaćem tržištu? Takva pitanja skrivaju ona osnovnija: može li ispunjavanje političkih ciljeva zaista da bude izmereno? Da li je moguće oceniti državu na isti način na koji ocenjujete firmu, smanjujući njen učinak na set specifičnih poteza? Do neke mere odgovor je „da“. Nakon svega, državne birokratije su, s jedne strane, jednostavno vrste velike i kompleksne organizacije koje su, u privatnom sektoru, potčinjene standardizovanim indikatorima učinka. U mnogim zapadnim demokratijama (Novom Zelandu, Švedskoj, Velikoj Britaniji i čak Italiji) napori ka modernizaciji administracije fokusirani su ka stvaranju jače veze između upravljanja i učinka. Na drugoj strani, međutim, državne birokratije veoma se razlikuju u odnosu na organizacije u privatnom sektoru jer imaju svoje karakteristike i ciljeve, koji će biti ugroženi tamo gde su smanjeni na kvantitativne standarde učinka i efikasnosti. Zaista, jedan od glavnih razloga zašto se određeni zadaci postavljaju vladama, pre nego da se ostave privatnom sektoru, jeste taj da obični tržišni mehanizmi ne funkcionišu u slučaju takozvanih „javnih dobara“ jer tržište ne može da utvrdi optimalni nivo za snabdevanje tih dobara. Kvantitativni ciljevi tako skrivaju krucijalne političke odluke o pravom „portofelju“ usluga koje vlada treba da pruži. I ako su procene akcija države zasnovane samo na osnovu niza ranije definisanih kvantitativnih ciljeva, ministri će takođe razumljivo, ali pogrešno, zanemariti kvalitet i druge važne ciljeve.
Da li bi zato Francuzi trebalo da budu zabrinuti? Premijer Fransoa Filon izjavio je da „nismo u školi“. Mimo tehničkih kriterijuma, ministri će i dalje biti ocenjivani prema uticaju koji pokazuje njihova partija ili politička frakcija, izbornim rezultatima i njihovoj popularnosti u medijima i javnosti. Zato nema kontradiktornosti između cilja da ministri budu pretvoreni u efikasne menadžere i ovlašćenja parlamenta da obezbedi odgovornost članova vlade. Na kraju, glasači će imati konačnu reč. Postizanje kvantitativnih ciljeva može da bude korisna inovacija, ali samo dok je svrha toga stvaranje novog alata za upravljanje određenim aspektima delovanja države. Izvan toga, dostizanje ciljeva državnog delovanja (osnova odgovornosti ministara) i dalje će biti ocenjivano prema vrednostima čije bogatstvo i kompleksnost ne mogu da budu smanjeni do hladne jednodimenzionalnosti tabele.