Odiseja CHF kredita – bankarska imperija uzvraća udarac

Na sajtu Udruženja može se naći vest kako se primena Zakona o konverziji stambenih kredita odvija u skladu sa zakonom. Nepoznato je na kojim činjenicama se zasnivaju te optimistične tvrdnje? Odakle podatak o 60 odsto konvertovanih kredita, ako se zna da je banka sa najvećim brojem aktivnih CHF kredita tek početkom juna, neposredno pred istek roka za dostavljanje ponuda prema Zakonu o konverziji, poslala ponude svojim klijentima.

Ni teoretski, korisnici kredita nisu mogli da zaključe ugovore o konverziji, jer imaju rok od 30 dana da prihvate ponudu. Sve i da su hteli odmah da potpišu, to nisu mogli, jer im je banka odredila termin kada će se potpisivanje ugovora obaviti.

Pitanje zakonitosti postupanja banaka u primeni Zakona o konverziji zahteva podrobnu analizu. Neozbiljno je izaći u javnost s paušalnom tvrdnjom da se taj postupak odvija u skladu sa zakonom. Zakon je mnoga pitanja ostavio otvorenim, a pojedine banke dodatno su „začinile“ stvar dostavljanjem ponuda za konverziju koje obiluju nezakonitostima. Narodna banka Srbije izdala je saopštenje da prati primenu Zakona o konverziji na osnovu ovlašćenja koja ima prema Zakonu o bankama i da može naložiti otklanjanje nepravilnosti koje utvrdi prema svim korisnicima.

Iz saopštenja NBS ne može se saznati kada će konačno taj regulator reagovati i da li korisnici CHF kredita treba da čekaju na tu reakciju, ili treba da potpišu ponuđeni ugovor po principu uzmi ili ostavi? Narodna banka savetuje korisnicima da kontaktiraju banku kod koje imaju kredit i da u neposrednoj komunikaciji s njom pokušaju da reše eventualna sporna pitanja. Korist od tog saveta može se najbolje oceniti onom narodnom: „Sit gladnom ne veruje!“

Pravo korisnika na ravnopravan odnos sa davaocem usluge i pravo na zaštitu prava i interesa su ubrojani među osnovna načela Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, za čiju je primenu takođe nadležna Narodna banka. U primeni Zakona o konverziji ravnopravnost korisnika kredita nije obezbeđena, niti su njihova prava i interesi zaštićeni.

Banke su pripremile ponude za zaključenje ugovora o konverziji samostalno, u vidu tipskih ugovora i poslale korisnicima na njihove adrese. Ponuđeni ugovori imaju karakter opštih uslova i formularnih ugovora, jer banke na opšti način uređuju brojna pitanja u tim ugovorima i u vidu unapred pripremljenog formulara ih dostavljaju klijentima. Brojni korisnici se žale kako ponuđeni ugovori vrve od nezakonitih odredbi.

Tako se, na primer, u ugovor unosi klauzula kojom banka i klijent saglasno konstatuju da je ugovaranje valutne klauzule u trenutku zaključenja ugovora o kreditu bilo dozvoljeno i u skladu sa važećim propisima. Kao da to nije dovoljno, u ugovore se unosi i klauzula kojom korisnik kredita izjavljuje kako nema nikakvih zahteva ili potraživanja u odnosu na banku u vezi sa valutnom klauzulom. Poznato je da su mnogi korisnici pokrenuli sporove u vezi sa ugovorima o CHF kreditu po raznim osnovama, a mnogi to tek nameravaju da urade. Banke izigravaju zakon unošenjem klauzula sa ovakvom i sličnom sadržinom, primoravajući korisnike da se unapred odreknu bilo kakvih zahteva ili potraživanja prema banci.

Pravnici će reći da su te klauzule ništave, jer su suprotne prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Velika većina korisnika kredita koja je pravno neuka to ne zna, a oni koji znaju osećaju se poniženo i ucenjeno, jer ih banke navode da potpišu ugovor sa nezakonitom sadržinom. Kako stvari stoje, mnogi će biti primorani da to učine, kako bi sebi makar delimično olakšali tešku finansijsku situaciju u koju su zapali otplaćujući kredit indeksiran u CHF.

Zakonom o konverziji je zabranjeno bankama da naplaćuju bilo kakve troškove u vezi sa konverzijom. Pojedine banke u planu otplate konvertovanog kredita, koji su dostavile zajedno sa ponudom ugovora, iskazuju efektivnu kamatnu stopu u iznosu većem od nominalne kamatne stope. To zapravo znači da su te banke ipak uračunale određene troškove konverzije i da njihov iznos naplaćuju klijentima kroz efektivnu kamatnu stopu suprotno zakonu.

Prilikom donošenja Zakona o konverziji upućeno je mnogo kritika na njegovu sadržinu. Korisnici CHF kredita su zamerili predlagačima što se zakon ne primenjuje na jednak način na sve korisnike. Ukratko, od Zakona najviše koristi imaju oni koji su ugovore o kreditu zaključili sa dugim rokovima otplate, jer se njima glavnica najviše umanjuje. Takođe, korisnici kredita koji su prodali svoje nepokretnosti i isplatili dug banci pre isteka ugovorenog roka otplate ne mogu se koristiti pogodnostima koje Zakon daje.

Na fizička lica koja su podizala kredite radi nabavke nepokretnosti za privrednu delatnost se Zakon takođe ne primenjuje, iako je vrlo verovatno da ih je otplata kredita dovela u situaciju da moraju da obustave delatnost koja je jedini ili glavni izvor sredstava za život njihovih porodica. To znači da se Zakonom korisnici kredita otvoreno diskriminišu. Šira javnost je opravdano zamerala što država iz budžeta izdvaja sredstva kako bi se bankama umanjili „gubici“ izazvani primenom Zakona.

Pravni stručnjaci su postavili pitanje usklađenosti Zakona o konverziji sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda, koji je neposredno pre donošenja Zakona obnarodovao stav o ništavosti ugovora o kreditu indeksiranog u CHF i pravnim posledicama ništavosti? Zakon o konverziji odstupa od pravnog shvatanja najvišeg suda, jer je način konverzije CHF kredita koji predviđa drugačiji – znatno je povoljniji za banke.

Primena Zakona o konverziji koja je u toku pokazala je i druge njegove slabosti. Zakonom nisu predviđeni mehanizmi da se korisnici zaštite od samovolje banaka, a posebno pada u oči da nedostaju kaznene odredbe za banke koje Zakon ne primenjuju ili ga izigravaju! U takvim okolnostima, maliciozno zvuči pozivanje Narodne banke na ovlašćenja koja ima prema Zakonu o bankama i upućivanje korisnika da sa bankama sporazumno reše sva sporna pitanja. Kad su to korisnici kredita imali bilo kakvu pregovaračku moć u odnosu sa bankom da bi mogli da promene bilo koju odredbu ugovora? I šta još treba da se dogodi da bi Narodna banka u slučaju CHF kredita počela da koristi famozna ovlašćenja kojima „preti“ bankama?

Autorka je bivša predsednica Komisije za zaštitu konkurencije