Odluka kojom se gasi socijalni požar

„Bez obzira na to da li će preduzeće otići u stečaj ili će imovina biti ponuđena na prodaju, a neko od zaposlenih ne želi da pređe kod novog poslodavca, ili možda ima pet godina do penzije, svi će moći da računaju na socijalni program“, potvrdio je državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede Aleksandar Ljubić i dodao da postoji politička volja da se okonča agonija koja traje duže od 12 godina. A to veštačko održavanje preduzeća, od kojih većina nema šansi da se revitalizuje, koštalo je državu 750 miliona evra godišnje, ne računajući subvencije iz budžeta u iznosu od oko četiri milijarde dinara. Osim toga, država je tim preduzećima plaćala račune, povezivala radni staž zaposlenima i godinama unazad tolerisala neplaćanje poreza i doprinosa. Ilustracije radi, samo prošle godine firme u restrukturiranju i pojedina državna preduzeća oštetila su državni budžet za više od 120 miliona evra time što su izbegla da plate poreze i doprinose. Procenjuje se da su preduzeća u restrukturiranju knjigovodstveno dužna čak pet milijardi evra. Sve su to argumenti koji ukazuju da bi trebalo staviti tačku na ovaj mukotrpan proces koji, očigledno, mnogo košta a ne donosi očekivane efekte. Ipak, sagovornici Danasa tvrde da je ovo iznuđena odluka sa slabim efektima kojom se, zapravo, samo gasi socijalni požar i ublažava nezadovoljstvo radnika.

Prema računici Ljubodraga Savića, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, hipotetički posmatrano, ukoliko bi svih pedesetak hiljada radnika sa prosekom od dvadeset godina radnog staža odlučilo da uzme otpremnine, to bi značilo ukupno milion godina, odnosno 300 miliona evra (6.000 evra po osobi), koliko bi iz budžeta trebalo izdvojiti za te namene. Uz konstataciju da je nekim stranim investitorima dato od 2.000 do 10.000 evra za otvaranje novog radnog mesta, naš sagovornik ističe da se sada praktično sa 6.000 evra po osobi zatvaraju radna mesta, „što je apsurdno“. Ne bi, međutim, bilo fer, smatra Savić, da se sva krivica svali na aktuelnu vladu, i pre svega na SNS, „mada neke ministre koji su u vlasti od 2001. ne bi trebalo amnestirati od odgovornosti“, koja je zatekla katastrofalno stanje u privredi.

– U tom kontekstu posmatrano treba pohvaliti napor da se taj Gordijev čvor ipak razmrsi. Ali, rešavati taj problem isplatom otpremnina loša je varijanta. Jer, uprkos činjenici da će većina tih preduzeća završiti u stečaju, zato što su izgubila trku s vremenom, ipak ima i onih u kojima bi mogla da se pokrene proizvodnja i to uz znatno manja ulaganja u odnosu na isplatu otpremnina. To bi podrazumevalo modernizaciju procesa proizvodnje ulaganjem u novu tehnologiju. Pomenuću kao ilustrativan primer IMT-a. U svetu još ima kupaca zainteresovanih za traktore ovog proizvođača. Reč je o manje razvijenim zemljama čijim kupcima tehnološki odgovaraju traktori IMT-a, koji su pritom i jeftiniji u odnosu na konkurenciju poput Džon Dira. Proizvodi ove, ali i nekih drugih fabrika koje se recimo bave proizvodnjom građevinskih mašina, mogu da nađu mesto na svetskom tržištu i, što je posebno važno, mogu da uposle hiljade radnika – procenjuje Savić.

On kaže da bi zadatak vlade, i pre svega Privredne komore Srbije, trebalo da bude da pronalazi nova tržišta. Savić je protiv prakse da se vlada nađe u ulozi preduzetnika, ali smatra da bi svakako trebalo da pomogne privredi koja je u velikom problemu. On ukazuje na izjavu slovenačkog ekonomiste Jože Mencingera, koji tvrdi da je mnogo lakše pomoći preduzeću u problemu nego osnivati novu firmu. „Mislim da bi srpska vlada morala da ima u vidu to iskustvo i da nikako ne radi ovo što sada radi. Pretvaranjem duga u kapital ništa se neće rešiti. Najgora stvar za svako preduzeće je kada dobije vladinog činovnika za menadžera. Dakle, zadatak vlade je da stvori povoljan poslovni ambijent i da spasi propasti što više preduzeća u restrukturiranju“, naglašava Savić.

Prema oceni Milana Kneževića, predsednika Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnika tekstilne fabrike Modus, bolje rešenje od ponuđenog bilo bi da se u pogonima preduzeća koja već godinama unazad ne rade stvore industrijski nukleusi.

– Zalažem se, takođe, da se svakom poslodavcu koji zaposli jednog radnika omogući da besplatno dobije na korišćenje 10 metara kvadratnih poslovnog prostora. Jer, gotovo je izvesno, da će se otpremnine brzo istopiti, odnosno biće iskorišćene za pokrivanje dugova i otići će u potrošnju a ne u pokretanje novih poslova. Da bi se takva praksa predupredila, trebalo bi formirati timove koje će činiti privrednici, dakle ljudi iz prakse, čiji će zadatak biti da edukuju one koji su uzeli socijalni program kako da taj novac na najbolji način iskoriste. U protivnom, armiji od oko milion nezaposlenih pridružiće se još oko 25.000 ljudi bez posla – komentariše za Danas Knežević.

Sa konstatacijom da je reč o iznuđenom rešenju slaže se i profesor Mlađen Kovačević, redovni član Akademije ekonomskih nauka, koji procenjuje da ovaj potez Vlade Srbije neće usporiti trend rasta nezaposlenosti, naprotiv, broj nezaposlenih će i dalje rasti. On smatra da je jedini izlaz iz ove dramatične situacije sa kojom se tržište rada u Srbiji suočava u podršci države poslodavcima koji su spremni da otvaraju nova radna mesta.

– Ukoliko bi država stimulisala poslodavce sa recimo 1.000 evra za svako novo radno mesto, što je znatno manje u odnosu na podsticajnih 10.000 evra, koliko su dobili Fijat i Beneton, nekakav pomak na tom planu mogao bi da se napravi. Moram reći da nisam pristalica takvog načina stimulisanja poslodavaca, ali ukoliko je presedan učinjen kod znatno ekonomski moćnijih inostranih kompanija, onda ne vidim razlog zašto se po istom principu ne bi podsticale i domaće firme da zapošljavaju ljude koji su u ovom turbulentnom tranzicionom periodu ostali bez posla, ili ih slična sudbina čeka u narednim danima. Podrška države je, dakle, neophodna, a u prilog tome govori podatak da je i Evropska unija izdvojila šest milijardi evra za pospešivanje zapošljavanja, pre svega mladih ljudi – ističe Kovačević.

Akcionim planom precizirano je da bi postupak restrukturiranja trebalo da bude okončan do 30. juna 2014. godine. Preduzeća su podeljena u pet grupa, a u prvoj se našlo 27 firmi koje godinama ne rade a zapošljavaju 787 radnika. Jedini izlaz za ta preduzeća je – stečaj. U nešto boljoj poziciji su 64 firme, poput kruševačke Župe, ili „Petra Drapšina“ u Mladenovcu, sa ukupno 12.555 zaposlenih, čija će imovina biti ponuđena na prodaju pod posebnim uslovima, odnosno po ceni od 30 odsto od njihove, ranije procenjene, vrednosti.. I njih, međutim, čeka stečaj, ili likvidacija, ukoliko do kraja godine ne pronađu kupca. U trećoj grupi su preduzeća (ukupno 16, sa 12.577 radnika), poput Rudarsko-topioničarskog basena Bor, ili Kablova u Jagodini, koja sada dobro posluju, ali su suočena sa nasleđenim problemima. S obzirom na to da je reč o preduzećima od strateškog značaja, za njih je pripremljen program reorganizacije kojim će biti regulisane obaveze iz prošlosti. U četvrtoj grupi našli su se tzv. veliki sistemi u kojima je zaposleno 17.341 radnik. Njihov status biće rešavan tako što će država preuzeti kompletnu imovinu (poravnanjem, ili preuzimanjem obaveza) i taj postupak trebalo bi da se okonča do sredine naredne godine. Prednost ovih, u odnosu na ostala preduzeća u restrukturiranju ogleda se i u činjenici da imaju dobar proizvod, pa bi jedno od rešenja za njih moglo da bude strateško partnerstvo. U petoj grupu su preduzeća koja posluju, ili su poslovala u sastavu bivših jugoslovenskih republika, zatim ona sa sedištem na Kosovu i Metohiji (reč je o 41 preduzeću sa 10.466 zaposlenih), kao i firme koje zapošljavaju osobe sa posebnim potrebama.

Industrijski nukleusi

– U napuštenim halama preduzeća koja neće moći da izbegnu likvidaciju ili stečaj trebalo bi formirati industrijske, odnosno proizvodne nukleuse. Trebalo bi razmotriti i mogućnost da se imovina tih firmi ponudi na upravljanje lokalnim zajednicama. To ne isključuje davanje otpremnina, ali bi taj kapital trebalo usmeriti u pokretanje proizvodnje u tim novoformiranim industrijskim nukleusima u kojima bi se koncentrisalo zajedničko knjigovodstvo i računovodstvo, zatim distribucija i pravni poslovi. Tako da bi inicijalno početak proizvodnje u takvim nukleusima bio besplatan – tvrdi Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća.