Države u razvoju doživljavaju brzu urbanizaciju, pa se procenjuje da će 2030. četiri milijarde ljudi živeti u gradovima, što je dvostruko više u poređenju sa 2000. godinom. Ali, neplanski i nekoordiniran urbani razvoj predstavlja rizičan poduhvat, s obzirom na to da se u takvim okolnostima nade migranata o boljem životu mogu raspršiti jer će se oni suočiti sa lošim uslovima stanovanja, nemogućnošću da pronađu posao i visokom izloženošću prirodnim katastrofama. Ipak, ako sagledamo sve parametre, dolazimo do zaključka da su gradovi jezgra prosperiteta, u kojima je smešteno 80 odsto globalne ekonomske aktivnosti.

Takođe, njihova struktura omogućava dobro funkcionisanje javnih službi, uključujući obrazovanje i zdravstvenu negu. Ilustracije radi, mnogo su manji troškovi postavljanja vodovodnog sistema u gradskim zonama nego u slabije naseljenim područjima. S druge strane, velika koncentracija dobara i ljudi, naročito u priobalnim zonama, izložena je pretnjama koje vrebaju od prirodnih katastrofa. Situacija će se dodatno pogoršati u naredne dve decenije, kada će se teritorija koju zauzimaju gradovi trostruko uvećati, na gotovo 600.000 kilometara kvadratnih. Dodatni problem predstavlja to što se proces širenja često odvija bez osnovne infrastrukture ili primene mera kojima bi se sprečila izgradnja i naseljavanje na rizičnim lokacijama.

Da bi urbanizacija bila delotvorno sprovedena, oni koji donose odluke u vezi s tim moraju, bez odlaganja, da počnu da grade održive gradove. To, između ostalog, znači da bi gradskom stanovništvu, čiji je broj u stalnom porastu, trebalo obezbediti pouzdan i ekonomski isplativ pristup osnovnim službama (obrazovanje, stanovanje, prevoz, zdravstvena zaštita…), istovremeno smanjujući emisiju ugljenika. Takav pristup, pre svega, podrazumeva zamenu načela „izgradimo što više gradova da bi se ubrzao razvoj pojedinih sredina“ principom „izgradimo gradove na valjan način da bismo obezbedili dobre socijalne i ekološke rezultate“. U suštini, postoje dokazi koji ukazuju na to da izgradnja gradova na valjan način ne samo da donosi kratkoročne koristi već i smanjuje dugoročne troškove koji se dovode u vezu s problemima poput protivzakonite gradnje, velikih saobraćajnih gužvi, zagađenja prirodne sredine i klimatskih promena.

Novi izveštaj Svetske banke predstavlja praktičan program za izgradnju održivih gradova. Taj okvir, koji je nastao kao rezultat trogodišnjeg napora da se obezbedi baza pouzdanih analiza država sa raznolikim iskustvima u urbanizaciji, poput Ugande, Kine, Indije i Južne Koreje, može da pomogne da se razumeju prepreke i sagledaju moguće opcije za ostvarenje ciljeva. Navedeni pristup sadrži tri ključna aspekta urbanog razvoja: planiranje, povezivanje elemenata i finansiranje, a glavni zaključak glasi: bez obzira na brzinu urbanizacije, planiranje korišćenja zemljišta treba da bude osnovni prioritet. Jasno definišući svojinska prava i primenjujući delotvorne sisteme koji su usaglašeni sa infrastrukturom, naročito prevozom, prostorni planeri mogu da pomognu gradovima da privuku investitore, povežu ljude s radnim mestima, umanje ekološke i društvene rizike, kao i da obezbede veću zaštitu od prirodnih katastrofa. Ilustracije radi, i dalje postoji šansa da se u državama u razvoju izgrade gradovi čiji stanovnici neće morati da provedu pola dana odlazeći i vraćajući se s posla. U tom kontekstu, mogu se kao pozitivni primeri navesti Singapur i Japan, čiji su lideri ocenili da javni prevoz predstavlja glavni element planova u korišćenju zemljišta. Izgradnjom održivih gradova može se podstaći društveni i ekonomski razvoj, istovremenim smanjivanjem posledica zagađenja prirodne sredine, što je prilika koju države u razvoju ne bi trebalo da propuste.

Mahmud Mohieldin je izvršni direktor Svetske bankarske grupe

Zubida Alaoua je direktorka Odeljenja za urbanizam i upravljanje krizama Svetske banke

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.