Održivi rast zahteva veće investicije

Fiskalnom konsolidacijom su stvoreni uslovi za realizaciju strukturnih reformi, ali ona (kratkoročna fiskalna konsolidacija) nije sama po sebi reformska mera, već samo neophodna pretpostavka. Održivi rast zahteva značajno viši nivo investicija, mereno u odnosu na BDP – kaže u razgovoru za Danas Aleksandar Vlahović, predsednik Saveza ekonomista Srbije i jedan od organizatora Kopaonik biznis foruma.

Kako dodaje, rast je u proteklih nekoliko godina uglavnom bio vođen uticajem jednokratnih faktora i to u oba slučaja: kada su rezultati bili bolji od plana (2016. godine) i kada je ostvaren podbačaj u odnosu na plan (2017. godine).

– Sve vreme ukupne investicije nisu prelazile nivo od 18 odsto BDP-a. Problem niskih investicija se ne može zamagliti činjenicom da su strane direktne investicije najviše u regionu, te da su u prošloj godini iznosile gotovo šest odsto BDP-a.

* Kako onda podići ukupne investicije?

Nije realno očekivati značajniji rast stranih investicija u narednom periodu. Zbog toga zabrinjava nizak nivo kapitalnih – državnih i, pre svega, domaćih privatnih investicija. Da bi se domaće privatne investicije podstakle potrebno je suštinsko unapređenje uslova poslovanja. Najpre je neophodno restrukturiranjem i privatizacijom osposobiti javna preduzeća i portfelj neprivatizovanih velikih preduzeća (RTB Bor, petrohemijski kompleks i sl.) za novi investicioni ciklus. Ovakva kakva jesu danas teško da mogu da realizuju i minimalne zamenske investicije. Neophodan je napredak u reformi pravosuđa, tj. efikasnijoj zaštiti svojine i ugovora, finansijskoj disciplini, ravnopravnosti učesnika na tržištu – jednom rečju, izgradnja privrede i države koja služi opštim društvenim interesima. Samo tako se pojedinci – preduzetnici mogu podstaći da više štede i investiraju, da preuzimaju rizike, uvode inovacije. Dakle potrebna nam je celokupna strukturna reforma: reforma javnog sektora, sistema obrazovanja, hvatanje koraka sa IV tehnološkom revolucijom, kao i korišćenje šansi koju digitalizacija pruža Srbiji za skokoviti rast i ubrzani razvoj.

* Koliki godišnji privredni rast je potreban Srbiji da bi bar uhvatila priključak sa zemljama CIE?

– Ako želimo da konvergenciju sa razvijenim zemljama Evrope ostvarimo u naredne dve decenije, rast ne može biti manji od 4,5 do pet odsto godišnje. U 2017. godini rastom ispod 1,9 odsto mi se udaljavamo od evrozone, jer je ona u istom periodu imala rast od 2,4 odsto. Sa projektovanim rastom od tri do 3,5 odsto nama će trebati najmanje još jedna decenija više za hvatanje priključka sa razvijenim svetom. U ekonomiji postoji tzv. “pravilo 72” koje vam govori koliko godina je jednoj zemlji potrebno da udvostruči bruto proizvod pri planiranoj stopi rasta bruto proizvoda. Ako to želite da uradite za 10 godina, kao npr. Kina, prosečni godišnji rast mora biti 7,2 odsto. Ako proizvod jedne zemlje raste po prosečnoj stopi od 3,5 odsto, biće vam potrebno dvadeset godina za dupliranje bruto domaćeg proizvoda.

* Kako ocenjujete period između dva Foruma? Gde je ostvaren najveći napredak, u kom delu obećanja nisu ispunjena?

– Ključni uspeh, koji je postignut u 2017. godini, jeste ostvareni budžetski suficit i sačuvana makrofiskalna stabilnost. Kao nagrada za to postignuće rejting Srbije je popravljen i sada nas samo dva koraka dele od dobijanja investicionog rejtinga. U ovom trenutku kreditni rejting Srbije je bolji od npr. susedne Hrvatske, koja je članica EU. Takođe, Srbija je jedna od 10 zemalja koje su tokom poslednje dve godine sprovele najviše regulatornih reformi i zbog toga je pozicija Srbije na Doing Business listi popravljena za 16 mesta. Ostvaren je napredak i na listi konkurentnosti, opet zahvaljujući makroekonomskoj stabilnosti. Javni dug je smanjen za 10 procentnih poena, doduše na to je uticaj imalo i snažno jačanje dinara u odnosu na evro i dolar. Verovatno su svi ovi rezultati, zajedno sa činjenicom da smo uspešno okončali stand by aranžman sa MMF-om, doprineli da nivo stranih direktnih investicija bude iznad 2,35 milijardi evra, daleko najviše u regionu Zapadnog Balkana. Na drugoj strani, neuspeh je manji rast od planiranog. Podsetiću da je plan bio tri odsto, a ostvarenje ispod 1,9 odsto. Razlozi nisu samo nepovoljni vremenski uslovi. Zbog suše poljoprivreda je imala pad od 10 odsto. Pad od šest odsto u proizvodnji električne energije teško se može pripisati hladnoj zimi, s obzirom da se on beleži od marta prošle godine kada je “minus” već bio iza nas. Ponoviću, problem su fundamentalne slabosti privrednog sistema i sledstveno isuviše velika izloženost našeg rasta jednokratnim faktorima uticaja. Ako budemo imali u 2018. meteorološku godinu sa prosečnim uslovima, zbog očekivanog skoka u poljoprivrednoj proizvodnji lako ćemo dostići plan od 3,5 odsto, pa čak i četiri odsto. Ali, šta će biti već sledeće, 2019. ukoliko se suša ponovi?

* Stručnjaci procenjuju da su Srbiji potrebne investicije od 25 odsto BDP-a, a mi se nalazimo na ispod 20 odsto. Kako postići ovaj nivo investicija?

– Podsticanjem domaćih privatnih i kapitalnih investicija. Kada su u pitanju kapitalne – državne investicije, one se u kontinuitetu nalaze ispod plana i do sada nisu prelazile nivo od 3,8 odsto BDP-a. Pri tome, Srbija se danas nalazi u periodu intenzivne infrastrukturne izgradnje. Uporedni primeri govore da su druge zemlje u periodu intenzivne bazične izgradnje imale izdvajanja iz budžeta čak i preko šest odsto BDP-a. S obzirom da u Srbiji fiskalni prostor za kapitalne investicije postoji, očigledno nešto nije u redu sa institucionalnim kapacitetima za realizaciju svega što je planirano. Upravo na unapređenju tih kapaciteta treba raditi.

* Da li vidite mogućnost da se relaksacijom monetarne politike pomogne privredni rast? Ako da, na koji način?

– Ne mislim da kod nas monetarna politika treba da podstiče privredni rast. Ideja o monetarnim podsticajima kakvi su postojali u SAD, ili kakvi danas postoje u evrozoni kroz takozvano “kvantitativno popuštanje”, u Srbiji, na svu sreću, nije pretočena u konkretnu akciju. Prvo, problem kod nas nije nedostatak novca. Banke su likvidne, osiguravajuće kompanije takođe raspolažu sa velikom likvidnošću, angažovanje dodatnog kapitala preko berze je moguće. Problem je nedostatak projekata, kolaterala, mehanizama plasmana, poverenja. Drugo, velika javna preduzeća i druge neprivatizovane kompanije, zbog odlaganja restrukturiranja i privatizacije, nisu osposobljena za nove investicione cikluse – njihova investiciona apsorpcija je slaba i neefikasna. Ako bi se u takvoj situaciji kreatori ekonomske politike nekim, nesretnim slučajem, odlučili na ekspanzivnu monetarnu politiku, za posledicu bismo imali, i to veoma brzo, produbljivanje eksternih deficita (spoljnotrgovinski i deficit tekućeg plaćanja), što bi sledstveno dovelo do rasta budžetskog deficita i javnog duga. Dakle, ugrozili bismo ključno dostignuće fiskalne konsolidacije – makroekonomsku stabilnost. Monetarna politika se kod nas u kontinuitetu dosledno vodi. Ona je postala manje rigidna u trenutku kada je fiskalna vlast počela odgovorno da se ponaša. Od 2015. do danas referentna kamatna stopa je sa 8,5 odsto postupno smanjivana na današnjih 3,5 odsto, što se pozitivno odrazilo na pad kamatnih stopa na dinarske kredite. Dinarski krediti su sve više prisutni kod privrede, ali i kod stanovništva i to je dokaz poverenja u nacionalnu valutu. E, sad, problematična je apresijacija dinara u proteklih godinu dana i eventualni negativni uticaj na spoljnotrgovinski bilans. Međutim, ako prihvatimo postulat da se kurs dinara tržišno formira, jačanje dinara je dokaz da se strane investicije zaista realizuju na visokom nivou i da je Srbija zemlja sa relativno niskim i prihvatljivim rizikom za investiranje.

* Kako ocenjujete to da je u reformama najmanje urađeno na rešavanju problema javnih i državnih preduzeća? Šta koči sve vlade da reše ova pitanja?

– Postoji čitav niz razloga zašto je to tako. Prvo, u ekonomskoj tranziciji ovo je možda najteži posao i zbog toga zahteva vreme; mora da se radi kontinuirano, bez zaustavljanja i promene strategije prilikom svake smene vlasti. Drugo, radi se o velikim preduzećima gde su sindikati snažni, dobro organizovani sa velikim ucenjivačkim kapacitetima – npr. štrajk u EPS-u bitno ugrožava vitalno funkcionisanje čitave privrede. Treće, teško ćete ubediti javnost (a podrška javnosti je potrebna) da jedna od strategija restrukturiranja treba i mora da bude privatizacija, ako ste privatizaciju koristili populistički i demagoški kao “babarogu” za dobijanje jednokratnih političkih poena u predizbornoj utakmici. To rade gotovo sve stranke kad su u opoziciji. Četvrto, javne nabavke velikih državnih preduzeća su šansa za privilegovana preduzeća i grupe za unosne poslove, pa i otuda dolaze snažni otpori. Peto, javna preduzeća su uvek, čak i u doba jednopartijskog sistema, korišćena kao sredstvo za zapošljavanje partijskih – stranačkih aktivista. Restrukturiranjem i privatizacijom gubi se ta snažna poluga partijske kontrole. Navešću primer NIS-a koji je u godinama pre privatizacije, iako monopolista, poslovao sa velikim gubicima. Danas je to profitabilno preduzeće gde više nije moguće stranački uticati na politiku zapošljavanja. Da zaključim, za restrukturiranje ove grupe preduzeća neophodna je prethodna politička odluka. Bez restrukturiranja i delimične ili potpune privatizacije javnih i državnih preduzeća nema uspešnog završetka tranzicije i obezbeđenja održivog rasta.

Preko 1.000 učesnika na KBF-u

* Šta očekujete od ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma?

– Ovo će biti jubilarni 25. Kopaonik biznis forum. Očekujem dolazak više od 1.000 učesnika. Bez obzira što se istovremeno održavaju izbori u Beogradu, interesovanje stručne javnosti i medija je najveće do sada. Očekujem dobre i kvalitetne diskusije u okviru 22 predviđena panela i tri plenarne sesije, mnoštvo novih ideja, preporuka za koncipiranje ekonomske politike naše zemlje. Učesnici u agendi Foruma, svojim znanjem, iskustvom, pozicijom koju zauzimaju u privredi, državi i društvu jesu garant i još jedna potvrda da je Kopaonik biznis forum najznačajniji događaj ove vrste u našoj zemlji.