Kontrola tržišta: Da li je ograničenje cena uredbama opravdano, i ko od toga ima koristi?

Prema poslednjoj uredbi, trgovci koji prodaju prehrambene proizvodeobavezni su da u radnjama imaju bar jednu marku glatkog brašna T-400, u pakovanjima do jednog kilograma, po maksimalnoj ceni od 54,99 dinara za kilogram. Takođe, na pumpama cene goriva do petka 12. januara moraju biti maksimalno 194 dinara za litar dizela, i 175 za litar BMB benzina.

Kako nadležni tvrde, ove mere su donete radi sprečavanja većih poremećaja i očuvanja životnog standarda stanovništva, posebno nakon skoka cena nafte na svetskim berzama, uzrokovanog sukobima Rusije i Ukrajine.

Ipak, ekonomisti i agroanalitičari ukazuju da diktiranje cena od strane države sada nije neophodno za stabilno tržište, i da će produženo uplitanje na duže staze imati negativne posledice po građane i privredu, koju bi date mere zapravo trebalo da štite.

Ekonomista Ljubomir Madžar ukazuje da svetska iskustva pokazuju da, kad god je država posezala u cene i nastojala da ih diktira mimo onoga što diktira tržište sa odnosima ponude i tražnje, uvek nastane ogromna šteta.

„Država na taj način, na kratak rok može da zaradi neke političke poene, pošto se tako legitimiše kao država koja štiti sirotinju i vodi brigu o narodu koji nije dovoljno obezbeđen i finansijski uspešan. Ipak, u ne tako dalekoj perspektivi, brzo se pokaže da su štete daleko veće od koristi. Prva i najveća je što veštački snižene cene uzrokuju tražnju veću od ponude, te dolazi do nestašica. Tako nastane situacija u kojoj ljudi moraju da ustanu u pet sati ujutru, i po tim niskim cenama grabe nešto što se zadesi na policama u radnjama. Kad god su nestašice, nema sigurnosti da će roba otići u ruke onih kojima je najpotrebnija, i koji su spremni najviše da je plate. Kontrola cena, odnosno mešanje države u cene, put je u katastrofu i velike gubitke“, upozorava Danasov sagovornik.

On dodaje da, osim naftnih derivata, i brašno treba da se prodaje po tržišnim cenama, a ne po cenama koje odredi država, jer kako kaže, ona ne zna kakve cene treba da budu, već je tržište tu da odgovori na ovo krupno pitanje.

„Kada je reč o gorivu, stvar je jednostavnija. Gorivo je dobrim delom iz uvoza, i zna se kolike su uvozne cene, te se po njima može izračunati koliki je stvarni trošak. Ipak, čim se država meša, znači da će cene biti ispod onoga što je stvarni trošak, i što odgovara uvoznim rashodima za energetske sirovine. Inače, baš u Americi se u vreme velikih naftnih šokova 70-ih pojavila nestašica zbog regulacija cena, i izazvala jedan od najtežih i najdramatičnijih perioda na američkom energetskom polju“, priseća se Madžar.

Sa njim je saglasan i Goran Radosavljević, profesor FEFA, koji produženo mešanje države u cene naftnih derivata vidi kao nastojanje za iskazivanjem moći nad tržištem.

„Uloga države je da, u slučaju da dođe do nekog velikog poremećaja na tržištu, proba da zaštiti građane i privredu od istih. To je bio izgovor pod kojim je u februaru 2022. uvela kontrolu cena naftnih derivata. Međutim, kada država krene da se meša u privredu, njoj se to osladi. Dobija na većem značaju i oseća moć od koje se teško oslobađa. Nije nepoznato da država u razvijenim i nerazvijenim zemljama, iz različitih razloga, reaguje na tržištu. Ali ono što čini uređenu državu, jeste da, kada opasnost zbog koje je reagovala nestane ili se otkloni, izađe iz uticaja. Nasuprot tome, u Srbiji su to uglavnom trajni procesi“, poručuje Radosavljević.

Mišljenja je da već duže vreme nije opravdano da se država, pod izgovorom da štiti građane, meša u cene naftnih derivata, ali ni drugih roba, jer se, kako kaže, tržište manje-više vratilo u normalu. S tim u vezi, sugeriše da mere koje se odnose na gorivo sada imaju suprotan efekat od zaštite potrošača.

„Već godinu dana nemamo poremećaje, tako da bi cene mogle tržišno da se uređuju. Zašto država sada ne ukine tu uredbu predstavlja dobro pitanje. Cene derivata kod nas su otišle u suprotnom pravcu. Država umesto da štiti građane i privredu od rasta cena, ona ih veštački drži visokim. To sve radi pod izgovorom da štiti građane i privredu. Ne da ih ne štiti, već su najmanje zaštićeni u odnosu na zemlje gde se cene tržišno uređuju, što znači da nešto nije u redu“, zaključuje naš sagovornik.

I agroekonomista Žarko Galetin, osvrćući se na ograničene cene brašna, poručuje da je kalkulativna sledljivost od primarne proizvodnje do rafova u prodavnicama potpuno narušena, što nas dovodi u situaciju da imamo jeftinu sirovinu, a skup finalni proizvod.

„To je apsurdno i neodrživo stanje na duži rok. Mi nismo državno planska privreda, ali se država i dalje mnogo upliće u tržište. Bilo da je reč o ograničenjima ili zabranama izvoza, carinskoj politici ili cenama. U pogledu ograničenja cena u jednom trenutku država je prešla granicu, a to se nikada ne isplati na duži rok ni potrošačima ni državi, jer će cena kad-tad doći na svoje. Proizvođač brašna će, ukoliko mu je sada cena limitirana, u nekom trenutku pokušati da nadoknadi „gubitak“ koji mera izaziva“, kaže naš sagovornik.

Galetin pojašnjava da problem suštinski nastaje kada se dug vremenski period vrši ograničenje cena uredbama, jer kako ističe, na kraju neko mora biti oštećen.

„Cene proizvoda nesrazmerno su veće u odnosu na sirovinu koja se za njih koristi. Tržište je surovi sudija koji ne prašta nikome, i koji ima svoju logiku. Kada pokušavate da ga obuzdate, to obično ima kontraefekat u srednjoročnom i dugoročnom periodu“, zaključuje ovaj agroekonomista.

Podsećamo, u prethodne dve godine, Vlada Srbije je na osnovu Zakona o trgovini, u više navrata uredbama ograničila cene osnovnih životnih namirnica kao što su brašno, hleb, suncokretovo ulje, mleko, meso, šećer, ali i cene naftnih derivata, odnosno dizela i benzina.