Okončana bitka slonova

Nogu je prvi povukao ruski Lukoil, koji je u leto 2001. počeo da razvija franšiznu mrežu od četrdesetak benzinskih pumpi, da bi kupovinom Beopetrola, u jesen 2003. godine, došao u posed mreže od oko 200 benzinskih stanica, zatim respektivnih kapaciteta za skladištenje naftnih derivata, ali i tržišnog udela od 18 do 20 odsto. Ulazak Lukoila bio je logičan strategijski potez ove najveće ruske naftne kompanije s obzirom na to da je njena rafinerija u Burgasu, tokom devedesetih, bila glavni izvor snabdevanja naftnim derivatima, ne samo Srbije već i svih posvađanih strana u bivšoj Jugoslaviji. Usvajanje Uredbe o zabrani uvoza naftnih derivata u Srbiju bio je šok za Lukoil, koji je preko noći izgubio tržište za plasman bar dva miliona tona derivata. Trebalo se što pre vratiti na izgubljeno tržište i biti operativno spreman za bolja vremena, koja bi došla skorim ukidanjem Uredbe. Problem je, međutim, što je Uredba bila na snazi čak deset godina, pa je cena ove strategije bila veoma visoka – Lukoil, inostrana kompanija s najdužom tradicijom poslovanja na tržištu Srbije, još nije uspeo da stane „na zelenu granu“ (broj benzinskih stanica sveo se na 80 do 90, dok je tržišni udeo pao na oko 11 odsto).

Ali, uprkos svim preprekama, ulazak Lukoila u Srbiju uklapa se u strateški Drang nah vest te kompanije, pri čemu su pre toga „osvojene“ Ukrajina (gde je preko noći uništeno 250 privatnih pumpi), Belorusija, Moldavija, Rumunija i Bugarska, s neskrivenim pretenzijama da se „zauzme“ čitav Zapadni Balkan. Podsetimo u tom kontekstu da je NK Lukoil kupio i veliku mrežu pumpi u Turskoj i osnovao svoja preduzeća u Makedoniji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Sa „Zapadom“ se sukobio u proleće 2003. godine kada je na tenderu za Jugopetrol-Kotor, sa strateški važnim stovarištem od 130.000 tona, smeštenim u Luci Bar, izgubio trku sa Helenik petroleumom. Lukoil je naišao na prepreku i u Sloveniji, kada je prodaja Petrola zastala pred vratima slovenačkog parlamenta. Ipak, uspešno se razvija u Hrvatskoj, gde ima tridesetak pumpi, a priča se da ima veliki uticaj i na mađarski MOL, koji je postao najveći vlasnik INE. O kakvom je gigantu reč govori i podatak da ovaj, inače najveći proizvođač sirove nafte u svetu, za godinu dana proizvede onoliko nafte koliko Srbija potroši za sto godina. Zanimljivo je, takođe, da poseduje 6.000 benzinskih stanica u 25 zemalja širom sveta i 11 rafinerija za preradu nafte, od kojih su tri (Odesa, Ploešti i Burgas) relativno blizu Srbiji. Samo dve Lukoilove balkanske rafinerije (Ploešti, 70 km severno od Bukurešta) i Burgas (na crnomorskoj bugarskoj obali) imaju instalisanu godišnju proizvodnju naftnih derivata kojim mogu da zadovolje četvorogodišnje potrebe Srbije.

Druga značajna tektonska promena na naftnom tržištu Srbije desila se 2008. prodajom NIS-a (prodata su naftna polja, dve rafinerije, skladišta za više od 130.000 tona derivata i oko 530 benzinskih pumpi) Gaspromu. Treba podsetiti da Gasprom nije isključivo naftna kompanija već se bavi i proizvodnjom prirodnog gasa, čijom se eksploatacijom dobije i oko jedan do dva odsto sirove nafte. NIS je, dakle, naftni prvenac Gasproma koji je u Srbiju ušao u nameri da obezbedi dugoročno snabdevanje srpskog tržišta ovom vrstom energenta, ali i da prokrči put izgradnji internacionalne gasne mreže (gasovod Južni tok). Bez obzira na to da li je kupovina 51 odsto akcija NIS-a politička kombinatorika ili ne, tek Gaspromnjeft se već dve godine navikava na specifičnosti srpskog naftnog tržišta. To „navikavanje“ bitno utiče na sve aktere na domaćem tržištu, koji i posle ukidanja Uredbe moraju da kupuju pre svega kod NIS-a.

Treće, Vlada Republike Srpske prodala je pretprošle godine Rafineriju nafte Brod, Rafineriju ulja Modriča i stotinak benzinskih pumpi Petrol Srpske, ruskoj državnoj naftnoj kompaniji Zarubežnjeft, koja je odmah napravila kartel Optima grup, i krenula u obnavljanje devastirane brodske rafinerije. Ovo, naravno, ima neposredne veze sa Srbijom, ne samo zbog specijalnih veza sa Srpskom ili poželjne regionalne saradnje već i zbog činjenice da su u ranijim periodima Brod, a posebno Modriča, bili značajni akteri na tržištu derivata nafte u Srbiji. Treba, takođe, podsetiti da je nedavno potpisan i sporazum sa Gaspromnjeftom, čiji će stručnjaci biti angažovani na ispitivanju ležišta nafte u Republici Srpskoj.

Druge inostrane naftne kompanije nisu ni izdaleka tako razvile poslovanje u Srbiji. Doduše, u odnosu na ruske gigante, o njima možemo govoriti kao o relativno malim trgovačkim kompanijama, regionalnim liderima, koje imaju odlično organizovanu prometnu sferu zasnovanu na preradi uvezene sirove nafte u sopstvenim rafinerijama i na tankerskoj trgovini derivatima nafte na svetskom tržištu. Tako, recimo, austrijski OMV, koji ima 2.500 benzinskih stanica, opredelio se za postepeno osvajanje srpskog tržišta, pre svega izgradnjom sopstvenih benzinskih stanica, pažljivo birajući tržišno atraktivne lokacije i izbegavajući svaki rizik prevelikih razvojnih troškova. To se pokazalo kao veoma uspešna strategija, tako da je OMV, sa oko 60 benzinskih stanica, postao nosilac prepoznatljivog brenda kvaliteta usluge, koji postavlja evropske standarde u ovoj oblasti poslovanja. Sličan razvojni put ima i mađarski MOL, koji u Srbiji ima 33 pumpe, ali poseduje i 100 odsto slovačkog Slovnefta, 47 odsto hrvatske INE i 67 odsto bosanskog Energopetrola. Grčki Helenik Petroleum, sa mrežom od oko 2.000 pumpi u Grčkoj i okruženju, odlučio je (2003. godine), da posle zauzimanja gotovo svih naftnih kapaciteta u Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori, preko svoje ćerke-firme Eko, uđe i u Srbiju gde danas Eko ima 47 pumpi. Do dolaska ruskog Gasproma, samo je još slovenački Petrol pokazao interesovanje za ulazak na srpsko tržište. Međutim, njegova ambicija da stvori jaku mrežu od stotinak benzinskih stanica svela se na tri osrednje pumpe. Pojavilo se i nekoliko domaćih privatnih naftnih kartela, kao što su AD Nafta i Avia-Petrobart, koji u uslovima liberalizacije uvoza nastoje da obezbede skladišne kapacitete, svesni da bez toga neće biti u stanju da se održe.

Rusko gazdovanje NIS-om otkrilo je beskompromisnu borbu za krajnjeg korisnika. Jači nastoje da istisnu slabije, dok NIS pokušava da iz igre izbaci sve konkurente. Inokompanije, izuzimajući Lukoil i NIS, napravile su svoj okrugli sto, dok mali naftaši, u borbi za sopstveni opstanak, pokušavaju, kroz Udruženje „Benzinske stanice Srbije“, da nađu strateškog partnera. To Udruženje pokušava da uveri pre svega predstavnike NIS-a da su im domaće samostalne benzinske pumpe, zapravo, najbolji dileri. Rusi, međutim, opčinjeni veleprodajom, smatraju da su im sve pumpe koje nisu njihove, prepreka da dođu do krajnjeg korisnika što dalje otvara mogućnost kartelisanja i dominantne pozicije Gaspromnjefta, Lukoila i Zarubežnjefta na ovom tržištu.

I najvažnije, ako je tranzicija srpske naftne privrede podrazumevala njenu prodaju kao najbolje rešenje, onda je vezivanje za velike proizvođače nafte i gasa, strateški svakako dobro rešenje za dugoročni ekonomski stabilan razvoj Srbije. Sličnom logikom su se vodili i Slovenci u svojoj nameri da Petrol prodaju Lukoilu. Vezivanje za svetskog proizvođača kao strateškog partnera na dugi rok, dobra je garancija za, pre svega, sigurnu snabdevenost tržišta, ali i za stabilnost cena. I to je osnovna mera kojom bi trebalo meriti bilo čiji nastup na domaćem naftnom tržištu. Na našoj sceni odvija se svetska podela rada. Valjda ćemo i mi naći svoje mestašce u toj podeli.

Autor je sekretar Udruženja „Benzinske stanice Srbije“