Opasna inflatorna spirala

Imajući u vidu ćudi i navike guvernera centralnih banaka širom sveta, moglo bi se reći da oni čine svojevrsni klub. Ranih osamdesetih, pali su pod magiju monetarizma, pojednostavljene ekonomske teorije koju je promovisao Milton Fridman, a kada je monetarizam diskreditovan, na veliku štetu zemalja koje su mu se potčinile, počela je potraga za novom mantrom. Odgovor je stigao u formi „targetiranja inflacije“, koje sugeriše da, kad god rast cena premaši planirani nivo, kamatne stope treba da se povećaju. Ovaj sirovi recept baziran je na skromnoj ekonomskoj teoriji ili empirijskom dokazu. Nema razloga očekivati da je, bez obzira na izvor inflacije, najbolja reakcija povećati kamatne stope. Mnogi se nadaju da će u većini zemalja prevladati zdrav razum i da targetiranja inflacije neće biti, a moje saučešće upućeno je nesrećnim građanima onih zemalja koji se budu suočili s tim problemom. Na listi država koje su zvanično prihvatile targetiranje inflacije u jednoj ili drugoj formi, našli su se Izrael, Češka, Poljska, Brazil, Čile, Kolumbija, Južna Afrika, Tajland, Koreja, Meksiko, Mađarska, Peru, Filipini, Slovačka, Indonezija, Rumunija, Novi Zeland, Kanada, Velika Britanija, Švedska, Australija, Island i Norveška…
Danas se targetiranje inflacije nalazi na ispitu i gotovo je sigurno da će na tom ispitu pasti. Zemlje u razvoju suočavaju se sa višim stopama inflacije ne samo zbog slabog makro-menadžmenta već zato što i cene nafte i hrane rastu, a te stavke predstavljaju mnogo veći udeo u prosečnom budžetu domaćinstva nego u bogatim zemljama. U Kini, na primer, stopa inflacije dostiže osam odsto, u Vijetnamu je znatno viša, očekuje se da ove godine dostigne 18,2 odsto, dok je u Indiji 5,8 odsto. Nasuprot tome, inflacija u SAD iznosi tri odsto. Da li to znači da bi ove zemlje u razvoju trebalo da podignu kamatne stope znatno više nego što su to učinile SAD? Inflacija u tim državama uglavnom je „uvezena“. Povećavanje kamatnih stopa neće imati veliki uticaj na međunarodne cene žitarica i goriva. Zaista, imajući u vidu veličinu privrede SAD, usporavanje u toj državi moglo bi da ima daleko veći efekat na cene širom sveta nego usporavanje u bilo kojoj zemlji u razvoju, što ukazuje da, globalno gledano, američke kamatne stope (a ne one u zemljama u razvoju) treba da budu povećane. Sve dok su zemlje u razvoju integrisane u globalnu ekonomiju i ne preduzimaju mere kojima će ograničiti uticaj međunarodnih cena na domaće, domaće cene pirinča i drugih žitarica moraće da rastu u skladu sa međunarodnim cenama. Za mnoge zemlje u razvoju, visoke cene nafte i hrane predstavljaju trostruku opasnost, jer ne samo da moraju da izdvoje više novca za žitarice već treba da plate više da bi im žitarice bile dopremljene i još više da bi ih isporučili potrošačima, koji mogu da žive i na velikoj udaljenosti od luka.
Povećanje kamatnih stopa može da smanji agregatnu tražnju što može da uspori privredu i obuzda povećanje cena nekih proizvoda i usluga. Međutim, osim ako ne budu podignute do netolerantnog nivoa, te mere same ne mogu da smanje inflaciju na ciljani nivo. Na primer, čak i ako svetske cene energenata i hrane rastu po nižoj stopi od sadašnje (recimo 20 odsto godišnje) i odraze se na domaće cene, spuštanje ukupne inflacije na, recimo, tri odsto, zahtevalo bi veliki pad cena i na drugim mestima. To bi, gotovo sigurno, za posledicu imalo značajan ekonomski pad i visoku nezaposlenost, pa bi u tom slučaju dejstvo leka bilo pogubnije od bolesti. Dakle, šta bi trebalo uraditi? Najpre, političare i guvernere ne bi trebalo kriviti za uvezenu inflaciju, kao što ne bi trebalo da ih hvalimo za nisku inflaciju kada je globalno okruženje benigno. Bivši predsedavajući Federalnih rezervi SAD Alan Grinspen, sada se pokazalo, veliki je krivac za ekonomski nered u kojem se sada nalazi Amerika. Grinspenu se ponekad odaje priznanje za nisku inflaciju u SAD u vreme njegovog mandata. Ali, istina je da je Amerika tada i te kako profitirala od pada cena sirovina i deflacije u Kini što je zaustavilo rast cene industrijskih proizvoda. Drugo, moramo priznati da visoke cene mogu da izazovu ogroman stres, posebno kod osoba s niskim primanjima. Neredi i protesti u nekim zemljama u razvoju najteža su manifestacija toga.
Zagovornici liberalizacije trgovine iskoristili su njene prednosti, ali nikada nisu bili do kraja iskreni kad je reč o rizicima, protiv kojih tržišta ne uspevaju da obezbede adekvatno osiguranje. Pre četvrt veka dokazao sam da, pod mogućim okolnostima, liberalizacija trgovine može svima da donese štetu. Nisam zagovarao protekcionizam, ali sam uputio poruku da moramo da budemo svesni rizika i da budemo spremni da se s njima izborimo. Kada je reč o poljoprivredi, razvijene zemlje, kao što su SAD i članice Evropske unije, izoluju i potrošače i poljoprivrednike od ovih rizika. Međutim, većina zemalja u razvoju nema institucionalne strukture ili resurse da postupa na isti način. Mnoge od njih uvode vanredne mere poput izvoznih taksi ili zabrana, koje pomažu njihovim građanima, ali na štetu građana u drugim zemljama.
Ako želimo da izbegnemo veće protivljenje globalizaciji, Zapad mora da odgovori brzo i snažno. Subvencije za proizvodnju biogoriva, koje su podstakle promenu namene zemljišta sa proizvodnje za ishranu na proizvodnju za energente, treba ukinuti. Osim toga, deo novca koji se troši za subvencionisanje poljoprivrednika na Zapadu, trebalo bi da bude potrošen na zadovoljavanje osnovnih potreba zemalja u razvoju za hranom i energentima. Najvažnije od svega je da i zemlje u razvoju i razvijene zemlje napuste targetiranje inflacije. Borba da se odgovori na rastuće cene hrane i energenata dovoljno je teška. Slabija privreda i veća nezaposlenost, koju donosi targetiranje inflacije, neće imati mnogo uticaja na inflaciju. To će samo zakomplikovati zadatak preživljavanja u ovim okolnostima.