Opasno kockanje u Volstrit kazinu

Tih 700 milijardi dolara biće upotrebljeno da se zapuše rupe u sistemu, a vlade širom sveta krenuće istim putem. Američke finansijske institucije koje su se 2008. godine suočile s bankrotom, kao i one koje bi se našle u toj situaciji da vlada nije pritekla u pomoć, bile su u nevolji zbog nestašice kapitala. Problem nije nastao zbog nedostatka kapitala u prošlosti, već je izazvan prekomernim prihodima deoničara, kao i novim zaduživanjem banaka u cilju dopune investicija. Ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere da se poveća minimalna aktiva banaka i drugih finansijskih institucija, preti opasnost da se kriza ponovi.

Anglosaksonske finansijske institucije poznate su po visokim cenama akcija. Sa evropske tačke gledišta glad za dividendama i naglasak na kratkoročnim ciljevima koji karakteriše te institucije zadivljujući je i zastrašujući u isti mah. Investicione banke pobornice su minimalnih aktiva. Nedostatak aktive umnogome je posledica koncepta „ograničene podobnosti“, što predstavlja podstrek za prekomernu dopunu investicija. Štedni ulozi u finansijskim institucijama mogu lako biti izgubljeni u vreme finansijskih potresa, a samo ulozi koji su na vreme povučeni iz banaka mogu biti bezbedni.

Manjak kapitala takođe je primoravao deoničare da unajme menadžere koji poput kockara rukovode investicionim kompanijama. Menadžeri pribegavaju visokorizičnim operacijama, budući da znaju da deoničari ne mogu biti podjednako izloženi opasnosti. Taj rizik može ograničiti nivo investicija, što predstavlja rizik za štediše i vlade. Istovremena težnja da se aktiva svede na minimum i spremnost da se suoči s rizicima zarad većih dividendi izazvala je krizu u SAD. U teoriji, štediše i vlade mogu da predvide povećan rizik s kojim se suočavaju u slučaju kada kompanija pribegne strategiji dopune kapitala. Tada se povećavaju kamatne stope, a država određuje veće poreze ili takse.

Ali, ova teorija nije u skladu sa stvarnošću. Zaduženi građani ne vide uvek prednosti visokih aktiva i smanjenih kamatnih stopa, budući da nemaju informacije o mogućnostima razduživanja, a država ne pribegava uvek novim porezima da bi se prevazišao manjak kapitala. Upravo iz tog razloga kapital finansijskih institucija uglavnom je dvostruko skuplji od dužničkog, a ulaže se napor da se njegovo korišćenje svede na minimum.

Odredba o „ograničenoj podobnosti“ ne samo da je pretvorila Volstrit u kazino, već je i takozvana Glavna ulica prihvatila igru, budući da su vlasnici nekretnina bili pogođeni propisom u podjednakoj meri kao i kompanije. Kada građani s niskim primanjima podignu kredit da bi kupili kuće (neretko u punoj vrednosti nekretnine), ono što je kupljeno uglavnom služi kao hipoteka, bez plaćanja dodatnih vrednosti. Stoga, kupci znaju da će u slučaju skoka cena nekretnina biti kadri da ostvare profit prodajom kuća ili novim zaduživanjem, dok bi u suprotnom praktično predali ključeve bankama. Imajući u vidu neizvesnost u pogledu budućih cena kuća, očekivali su profit, što ih je navelo da plate više. Kockanje na Glavnoj ulici izazvalo je sabprajm krizu.

Kriza se raširila jer bankarski sistem nije bio dovoljno zaštićen od rizika, a u pojedinim slučajevima izgledalo je kao da je imao koristi od takve situacije. Hipotekarne banke često su prodavale akcije investicionim, što se kasnije doživljavalo kao garant stabilnosti. Kupci takvih akcija neretko su bili izigrani jer agencije za procenu nisu radile valjano i nisu obezbedile pouzdane informacije. Imajući u vidu činjenicu da privatne agencije za procenu tesno sarađuju sa državnim, nisu uvek u mogućnosti da kritikuju značajne klijente ili akcije koje oni prodaju. Velike američke investicione banke su do poslednjeg trenutka dobijale najviše ocene, kao i rizične akcije koje su obmanule svet.

Sve to objašnjava zbog čega su SAD zabeležile tako visok rast proteklih godina, uprkos činjenici da je ušteđevina mnogih domaćinstava bila gotovo ravna nuli, i zbog čega su stranci bili voljni da finansiraju rekordni američki deficit u vrednosti višoj od pet odsto bruto nacionalnog proizvoda, što je premašilo stopu iz 1929. Taj period sada je okončan.

SAD moraju sprovesti suštinske reforme finansijskog sistema da bi zapušile rupe u finansijskom sistemu i ponovo zadobile poverenje investitora. Ali, čak i kada to bude ostvareno, biće teško prodati akcije ostatku sveta. Američka domaćinstva treba da nauče da gomilaju bogatstvo smanjenjem troškova, umesto da ulažu u nekretnine. Ameriku čeka bolna decenija stagnacije.

Hans-Verner Šin je profesor ekonomije i finansija

na Univerzitetu Minhen i predsednik Ifo instituta

Copyright: Project Syndicate 2007.

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

www.project-syndicate.org