Oporavak uz radikalne rezove

Taj cilj možemo ostvariti obezbeđivanjem novca koji bi predstavljao protivtežu smanjenju vrednosti kredita, dokapitalizacijom bankarskog sistema i otpisivanjem nagomilanog duga na većustaljen način. Da bi bio postignut najbolji rezultat, potrebna je kombinacija sva tri procesa. To zahteva primenu radikalnih i nepristrasnih mera. Ukoliko takvi potezi budu delotvorni, deflatorni pritisci biće zamenjeni inflatornim, a vlade će morati da istisnu višak novca iz privrede onom brzinom kojom su upumpali kapital. Ukoliko poredimo ove dve operacije, velika je verovatnoća da će druga u tehničkom i političkom smislu biti teža od prve, ali alternativa – globalna depresija i slom svetskog poretka – neprihvatljiva je. Ne postoji način da prevaziđemo situaciju koja je daleko od uravnotežene i podrazumeva globalnu deflaciju i depresiju, osim da primenimo takve metode.

Oni koji ulažu napor u cilju upumpavanja velike količine novca u američku privredu suočiće se s teškoćama na dva fronta – u domenu deviznog kursa i kamatnih stopa. Dolar se našao na udaru u početnoj fazi aktuelne finansijske krize, ali doživeo je snažan oporavak dok se kriza intenzivirala. Snaga dolara u drugom delu 2008. godine nije posledica želje da se utiče na tu valutu, većčinjenice da se ljudi suočavaju sa sve većim teškoćama prilikom pozajmljivanja. Evropske i druge međunarodne banke posedovale su aktivu koja je umnogome izgubila vrednost i koju su često plasirali na prelaznim tržištima, a kada su ta tržišta prestala da donose prihode, bile su prinuđene da kupuju dolare. Istovremeno, periferne države imaju mnogo dugova koje moraju da otplate.

Takav trend privremeno je bio obustavljen krajem 2008. godine kada su Federalne rezerve smanjile kamatne stope na praktično nultu vrednost i omogućile druge olakšice. Evro je doživeo nagli skok, ali ta pojava bila je kratkog veka, budući da su se države evrozone suočile s unutrašnjim problemima. Neredi u Grčkoj skrenuli su pažnju na teškoće država južne Evrope – Španije, Italije i Grčke, kao i situaciju u Irskoj. Referentne kamatne stope u ovim državama su povećane, kreditni rejtinzi su umanjeni, a evro je sve više gubio vrednost, što je nastavljeno i početkom 2009. godine, kada se s istim problemom suočila i britanska funta.

Nemačka i Evropska centralna banka imaju različita gledišta o problemima s kojima se suočava globalna ekonomija od ostatka sveta. Evropska centralna banka deluje u skladu sa asimetričnim smernicama: ta institucija je prema zakonu obavezna da odži stabilnost cena, ali ne i punu zaposlenost; Nemačka i dalje pamti galopirajuću inflaciju iz doba Vajmarske republike, koja je služila kao uvertira za uspostavljanje nacističkog režima. Oba stava služe kao zaštita od fiskalne neodgovornosti i nekontrolisanog štampanja novca. Takva gledišta trebalo bi da daju prednost evru kao valuti u kojoj treba štedeti, ali unutrašnje tenzije u Evropi vode nas u drugom pravcu. Ne postoji panevropski mehanizam za zaštitu bankarskog sitema i svaka država je prinuđena da sama deluje, što budi sumnje da li je kadra da prevaziđe probleme. Da li je kredit koji je odobren Islandu dovoljan? Da li Evropska centralna banka traba da prihvati državni dug Grčke bez jasno utvrđenih ograničenja? Temelji Mastrihtskog sporazuma su uzdrmani, a da ne pominjemo teškoće s kojima se suočavaju Britanija i Švajcarska pokušavajući da zaštite svoje posustale banke. Dok nacionalni regulatori pokušavaju da zaštite svoje sopstvene banke, mogu ugroziti bankarske sisteme drugih država. Stoga, nacionalne vlasti moraće da zaštite i druge države, ali bilo bi rizično primoravati ih da to učine.

Postoji šansa da će se vlasnici bogatstva sve više okretati jenu i zlatu, ali to će izazvati negodovanje vlasti u pojedinim državama, naročito kada je rečo jenu. Štaviše, postojaće nesklad između onih koji teže sigurnosti i onih koji moraju da upotrebljavaju sopstvene rezerve da bi sačuvali kompanije. Imajući u vidu delovanje tih kontradiktornih snaga možemo očekivati kolebanje kursa. Čim zaživi ekonomska aktivnost u SAD, postoji mogućnost da će se povećati kamatne stope na vladine obveznice. Dugoročni skok takođe bi mogao da uspori oporavak. Teško je, ali nije nemoguće zamisliti da će privreda SAD zabeležiti stopu rasta od tri odsto u narednoj deceniji. Sjedinjene Države pate od hroničnog deficita i postoje predviđanja da će on premašiti šest odsto bruto nacionalnog proizvoda. Takva situacija takođe bi donela težak teret inostranog duga koji bi još više rastao zahvaljujući budžetskom deficitu. Stoga, potrebno je da se smanji potrošnja. Finansijski sektor, koji je nekada bio sektor ekonomije koji se najbrže razvijao, i dalje će biti u stagnaciji.

Ali, čemu se pozitivnom možemo nadati? Zarade će biti pravičnije raspoređene, i na unutrašnjem i na međunarodnom nivou. Biće obezbeđene bolje javne usluge, ukljujučujući obrazovanje, vojni troškovi će biti umanjeni. Ali, čak i u najboljem slučaju, domaći privredni rast će zaostajati za globalnom ekonomijom.

Autor je predsednik Soros fonda. Njegova najnovija knjiga je „Razmišljanja o slomu 2008. godine“