Foto: EPA-EFE/ ARMANDO BABANIPosle nešto više od pet godina Geoks je zatvorio fabriku u Vranju, sagledavajući svoje profitne interese.
Proizvodnja obuće ove kompanije i pre njenog dolaska u Vranje, bila je bazirana 70 procenata van Italije, a godišnji prihod u 2014. godini iznosio je 824,2 miliona evra.
U slučaju fabrike u Vranju, poklopili su se interesi države i italijanske kompanije. Država je imala problem sa nezaposlenom, a iskusnom obućarskom radnom snagom, dok je Geoks mogao da računa sa maksimalni „komfor“, jer je dobio besplatno zemljište u industrijskoj zoni kao i državne subvencije u startu od 11,25 miliona evra.
Ukupna investicija je iznosila 15,8 miliona evra, što znači da je kompanija u vlasništvu Marka Moretija Polegata uložila oko četiri miliona evra. Sve ostalo je, ispostaviće se, sasvim legitimno bio čist profit Geoksa, čak i da je od planirane proizvodnje od 1,25 miliona pari obuće u vranjskoj fabrici ostvarivano i upola manje.
Fazno zapošljavanje radnika pokazalo je strateški cilj Geoksa da tek kada potrebe proizvodnje to zahtevaju, u „tempiranom periodu“, ima maksimalni broj od 1.200 ljudi, što je bilo predviđeno bude za završnu petu godinu poslovanja. Prethodno se na godišnjem nivou broj radnika uvećavao za po nekoliko stotina a start je bio sa manje od 300 uposlenika.
Zarade su takođe bile „proračunato dozirane“ i na nivou privrednog ambjenta u Vranju (između 35.000 i 40.000 dinara) uz stalna sporenja oko uslova rada, ali i plaćanja prekovremenog i rada subotom i nedeljom. Ono što su potpisnici ugovora sa Geoksom iz vlasti Srbije znali, a ne i radnici pa ni gradska uprava u Vranju, to je da je cela priča ipak vremenski oročena i da neće trajati u nedogled.
Obe strane, i država i italijanski partner, računali su na određeni „socijalni udar“ kada priča bude završena, ali je vlast to bar za sada, uspela da amortizuje kroz obećana zaposlenja u Teklasu u Vladičinom Hanu i isplatom jedne zarade od 53.000 dinara.
Kada su surovi tržišni principi, konkurencija i nespremnost za tranzicionu privatizaciju početkom 2000. godine (Vlada Zorana \inđića tek što je ustoličena) ukočili najpre rad Koštane, a potom Jumka i Simpa, tri stuba za nekadašnju metaforu o „Švajcarskoj na jugu Srbije“, bez posla je ostalo desetak hiljada Vranjanaca.
Tek kada su radnici Jumka blokirali auto – put na Koridoru 10, Vlada Srbije (2014. godine) priskočila je intervencijom i restruktiuranjem kroz otpis potraživanja uspela da postavi sistem proizvodnje za aktuelnih oko 2.500 radnika koliko danas radi (do 2000. taj broj je bio oko 11.000).
To je učinjeno pre svega angažovanjem za proizvodnju u namenskoj industriji za pripadnike vojske, policije i javnih preduzeća poput PTT, zdravstvenih i drugih ustanova. Simpo je sličnim metodama, uključen u sistem izrade nameštaja za opremanje hotela i turističkih objekata, a mnogo manje za proizvodnju porodičnog nameštaja.
Višegodišnje priče o tome kako će švedski trgovinski lanac IKEA, preuzeti vranjsku industriju nameštaja pokazale su se previše bajkovitim, iako u Simpu ima i majstora i tehnologije da zadovolje strandarde ove kompanije. U Jumku su računali da bi kroz restruktuiranje mogli da dobiju za strateškog partnera neku od kineskih kompanija, ali za sada sve je ostalo na neostvarenim nadanjima.
Tome doprinosi i činjenica da je tekstilna industrija nisko akumulativna, izložena nemilosrdnom uvozu kineskih tekstilnih proizvoda, pa se Jumko našao na jedino mogućoj strategiji opstanka a to je usavršavanje namenske proizvodnje.
Malih i srednjih preduzeća, bez konkretnih programa i planova, za šta su iz Regionalne privredne komore u Leskovcu u više navrata upozoravali, neće biti, iako za to postoje državni fondovi. Uz to, još uvek je nefleksibilna i lokalna politika mera prema inicijativama za mali biznis, pa to dodatno situaciju čini depresivnom za bilo kakve preduzetničke inicijative.
Šansa za opstanak privrednog života u ovom delu Srbije otuda ne sme da bude strateški vezana za velike sisteme, jer vreme je pokazalo da su ta iskustva vrlo bolna i sa velikim perspektivnim posledicama. Tranzicija nemoći po ovdašnje radnike postaje hronična bolest opasnija od bilo kog virusa.
Siva slika
Odlazak Geoksa je samo ilustrativno poučna priča kada su u pitanju strani investitori. I ne samo na jugu Srbije. U konkretnom slučaju, sivilo socijalno – ekonomske situacija u Vranju i Pčinjskom okrugu samo je dodatno unelo pesimizam i destrukciju u pogledu ekonomske besperspektivnosti. Regionalno gledano, podaci govore da u Preševu nije u poslednje dve decenije otvorena ni jedna fabrika, u Bujanovcu od privatizacije Industrije mineralne vode koju je kupila kompanija Nektar nema ni jedne strane investicije. Slična situacija je i u Surdulici gde se privreda oslanja na kompaniju Knauf, a Vladičin Han na Teklas.Trgoviše odumire u svom ekonomskom zaboravu, a Bosilegrad kao pogranična opština preživljava na egzistencijalnom minimumu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
