Kad san postane realnost: Svetlana Miljković s porodicom Ne mogu reći da sam u privatni biznis ušla iz nužde. Ja sam tih 90-ih godina prepoznala da se srpska privreda transformiše iz pretežno društvene, u pretežno privatnu svojinu.
U želji da pokrenem sopstveni biznis odlučila sam da osnujem firmu za uvoz i prodaju čokolade, otuda i naziv Sweet Home. Naravno, to je bila teška odluka jer tada je mali broj žena bilo na direktorskoj funkciji, ili su upravljale firmama, ali ja sam imala ogromnu podršku svoje porodice, prvenstveno svog supruga. Uvozom čokolade bavila sam se samo godinu dana zato što je već 1998. godine usvojen propis o deponovanju, na račun u NBS, 50 odsto iznosa od vrednosti robe za uvoz. Ja nisam imala kapital, odnosno imovinu za hipotekarne kredite, ali sam imala sreću da je i moj suprug napustio firmu i došao u Sweet home sa ogromnim iskustvom i kao veliki poznavalac voća.
* Ništa manji problem predstavlja i nedostatak poslovnog prostora. Vi ste potencijal za razvoj sopstvenog biznisa pronašli u Brusu, preciznije na obroncima planine Kopaonik, gde ste pokrenuli proizvodnju, a potom i preradu, voća i povrća. Krenuli ste od male plantaže voća. Čime danas raspolažete i šta su bile najveće prepreke na putu do uspešnog preduzetnika?
– Znali smo da ovo područje raspolaže resursima za razvoj poljoprivredne proizvodnje, naročito tzv. obojenog voća (višnje, maline, kupine… ), baš kao što smo znali da je tržište Evropske unije zainteresovano za uvoz voća iz Srbije i to je bilo od presudnog značaja da odlučimo da to bude naš biznis. Posle dvadeset godina znam da je to bila prava odluka. U početku je bilo teško, jer nismo raspolagali obrtnim sredstvima, niti sopstvenom hladnjačom, a banke nisu htele da nas prate, jer nismo imali imovinu za hipoteku. Odluku da gradimo hladnjaču doneli smo 2002. godine i taj posao smo, zahvaljujući poslovnim partnerima, austrijskoj kompaniji Brucha i Klima iz Smedereva, koje su nam odložile naplatu potraživanja, uspešno priveli kraju. Bio je to težak period, ali korak po korak, povećavali smo obim posla, a i kapacitete. Sada raspolažemo modernom hladnjačom kapaciteta 1.100 tona voća, urađenom po IFS standardima EU. Ulagali smo i u primarnu proizvodnju, tako što smo, s jedne strane, poljoprivrednim proizvođačima besplatno davali certifikovane sadnice maline, a s druge strane podizali smo svoje zasade. Danas imamo osam hektara zasada maline i dva hektara pod kupinom. Pored toga ulagali smo i u toplu proizvodnju ajvara, pekmeza, slatka.
* Izlazak na tržište je, takođe, jedan od izazova sa kojima se preduzetnice suočavaju. Imajući u vidu činjenicu da vi čak 98 odsto proizvodnje plasirate na inostrano tržište reklo bi se da ste pronašli pravi recept za uspeh. Na koja tržišta izvozite i kako ste uspeli da steknete naklonost, inače zahtevnih, inostranih potrošača?
– Naš izvoz se najpre obavljao preko trgovaca, a kasnije kada se stariji sin, koji se školovao u Americi, uključio u posao, ušli smo u direktan izvoz. Zahvaljujući njegovom odličnom poznavanju jezika, krenuli smo na prehrambene sajmove u Parizu, Kelnu i drugim gradovima na kojima smo uspostavljali kontakte sa kupcima. Sada spadamo u pretežne izvoznike koji svoju robu plasiraju na tržišta zemalja EU, zatim u Švajcarsku, SAD i Kanadu. Rekla bih da je naš recept za uspeh baziran ne samo na ulaganjima u proizvodnju, već i u obrazovanje naše dece. Mlađi sin, koji je završio ekonomiju u Beogradu, u firmu je doneo novi posao, to je topla prerada (ajvari, pekmezi, slatka). Proizvoda iz tople prerade uglavnom završavaju na domaćem tržištu, a samo pet odsto izvozimo. Cilj nam je da i sa tim programom osvojimo inostrano tržiste.
* Šta mislite o udruživanju u klastere radi zajedničkih nastupa, naročito na tržištima van Srbije?
– Poznato mi je da taj način organizovanja proizvođača u svetu dobro funkcioniše, ali nisam sigurna da je kod nas sazrela svest o neophodnosti udruživanja u klastere. S druge strane, mislim da bi bilo dobro da to profunkcioniše i u Srbiji, utoliko pre što inostrani kupci sve češće raspisuju tendere, na kojima mi kao pojedinci ne možemo da učestvujemo, a da smo udruženi mogli bismo.
* Uspešnost osvajanja novih tržišta zavisi i od veštine prezentovanja robe koja se nude. Vi ste, očigledno, uspeli da steknete naklonost potrošača i da se preporučite kao ozbiljan izvoznik. Kako vam je to pošlo za rukom?
– Naša posvećenost vrhunskom kvalitetu je primetna u svim delovima lanca proizvodnje, od uzgajanja voća, preko berbe i prerade, do kontrole kvaliteta i pakovanja. Sve što radimo, radimo u nameri da kupcima isporučimo najbezbedniji i najkvalitetniji proizvod. Svoje zadovoljstvo kupci potvrđuju i time što vrše odite u našoj hladnjači, ali i odlukom da se raznovrsnoj ponudi opredele baš za naše proizvode.
* Može li se u Srbiji živeti od poljoprivredne proizvodnje i šta biste poručili budućim preduzetnicima koji svoju šansu vide u agraru?
– Od poljoprivredne proizvodnje može da se živi, ali preduslov za to je da ta proizvodnja bude organizovana ne na nekoliko ari, već na nekoliko hektara. Zbog velikih ulaganja prilikom podizanja zasada, uglavnom se počinje sa manjom površinom, koja se potom proširuje. Osim toga, mora da se osluškuje tržište i da se uloži veliki trud. Ni u jednom poslu, pa ni u poljoprivrednoj proizvodnji, ne može se obogatiti preko noći, i to bi bila moja poruka svima koji svoju šansu vide u agraru.
* Nedavno vam je uručeno priznanje „Cvet uspeha za ženu zmaja 2016“ (u kategoriji „najevropskija ženska firma“) kojom Udruženje poslovnih žena Srbije promoviše žensko preduzetništvo. Kako doživljavate nagrade?
– Mislim da bi moja karijera bila siromašnija da nisam dobila ovu nagradu. To je jedno veliko priznanje za moj rad. Karijera nije samo blistav, već i trnovit put, sa mnogo padova, nesporazuma sa samim sobom i sa drugima. Ipak, sve to je ugrađeno u moje iskustvo. Hvala Privrednoj komori Kruševac koja me je predložila za ovu nagradu, a posebnu zahvalnost dugujem Udruženju poslovnih
Nedostatak početnog kapitala najveća barijera* Slažete li se s konstatacijom da je ženama u biznisu teže nego muškarcima?
– Ako to pitanje posmatramo u kontekstu zakonske regulative, onda se ne bih složila da je ženama teže nego muškarcima, jer poslujemo po istim zakonima. Veći problem, međutim, predstavlja to što većina potencijalnih preduzetnica, koje, možda, imaju dobru ideju, ne mogu da je realizuju jer ne raspolažu početnim kapitalom. Drugim rečima, nemaju imovinu koju bi mogle da stave pod hipoteku i da tako dođu do neophodnog kredita u banci. U tom smislu rekla bih da je ženama teže.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
