Oskudica u vreme izobilja

Protesti protiv rasta cena hrane i goriva sve su snažniji. Siromašni, ali i oni iz srednje klase, suočavaju se sa sve nižim prihodima, dok globalna ekonomija ulazi u period usporavanja. Političari žele da odgovore na legitimne brige njihovih birača, ali ne znaju šta da preduzmu. U Sjedinjenim Američkim Državama, i Hilari Klinton i Džon Mekejn su se izvukli i podržali suspenziju poreza na benzin, barem tokom leta. Samo je Barak Obama odbacio predlog, koji bi samo malo povećao potražnju za benzinom i tako ublažio efekat smanjenja poreza. Ali, ako Klintonova i Mekejn nisu u pravu, šta onda treba uraditi? Ne mogu, prosto, da se ignorišu zahtevi onih koji pate. Jer, činjenica je da u SAD prihodi srednje klase nisu još vraćeni na nivo koji su dosegli pre recesije 1991.godine.
Kada je Džordž Buš izabran, tvrdio je da bi smanjenje poreza za bogate izlečilo slabosti ekonomije. Politika zasnovana na proceni da bi korist od rasta zasnovanog na smanjenju poreza svi osetili, nije imala uspeha. Smanjenje poreza trebalo je da stimuliše štednju, međutim, štednja domaćinstava u SAD pala je na nulu. Trebalo je i da stimuliše zapošljavanje, ali je učešće radne snage manje nego tokom devedesetih. Rast do kojeg je došlo doneo je koristi samo nekolicini na vrhu. Produktivnost koja je u jednom periodu rasla, nije bila rezultat finansijskih inovacija na Vol stritu, jer finansijski proizvodi koji su kreirani nisu kontrolisali rizik, već su ga povećali. Bili su toliko netransparentni i kompleksni da ni Vol strit, ni rejting agencije nisu mogli na pravi način da procene njihovu rizičnost. U međuvremenu, finansijski sektor nije uspeo da stvori proizvode koji bi pomogli običnim građanima da se izbore s rizikom s kojim su se suočili, uključujući i rizike koji donosi vlasništvo nad nekretninama. Milioni Amerikanaca verovatno će izgubiti domove i ostati bez ušteđevine. U srcu uspeha Amerike je tehnologija, koju simbolizuje Silikonska dolina. Ironija je u tome da naučnici koji stvaraju prednosti koje omogućavaju rast zasnovan na tehnologiji, kao i firme koje investiraju novac u taj posao, nisu oni koji su najviše nagrađeni u zenitu rasta cena nekretnina. Ove realne investicije ostale su u senci igara koje su privukle većinu igrača na finansijskim tržištima.
Svet mora ponovo da razmotri izvore rasta. Ako osnove ekonomskog rasta leže u prednostima u nauci i tehnologiji, a ne u spekulacijama s nekretninama ili na finansijskim tržištima, onda poreski sistemi moraju ponovo biti izjednačeni. Zašto bi oni koji svoje prihode stvaraju kockanjem u „kazinima“ Vol strita bili oporezovani po nižoj stopi u odnosu na one koji zarađuju na druge načine. Kapitalni dobici mora da budu oporezovani najmanje po stopi koja važi za obične prihode. (Takvi povraćaji će, u svakom slučaju, imati znatnu korist jer se porez ne nameće dok prihod nije realizovan). Uz to, trebalo bi da postoje porezi na visoke profite naftnih i gasnih kompanija. Imajući u vidu veliki rast nejednakosti u većini zemalja, viši porezi za one kojima ide dobro, kako bi se pomoglo onim koji su izgubili zbog globalizacije i tehnološke promene, su na mestu i mogli bi takođe da poprave granice koje su namentule rastuće cene hrane i energenata. Zemlje, kao što su SAD, sa programima bonova za hranu treba da povećaju vrednost ove pomoći kako bi osigurale da se standardi hranjivosti ne smanjuju. Države bez takvih programa mogle bi da razmisle da ih uvedu.
Dva faktora izazivaju današnju krizu – rat u Iraku, koji je doprineo rastu cena nafte (uključujući i povećanu nestabilnost na Bliskom istoku koji donosi jeftiniju naftu) i biogoriva, koja ukazuju da su tržišta hrane i energenata sve više povezana. Iako je akcenat na obnovljivim energetskim izvorima dobrodošao, potezi koji narušavaju isporuku hrane nisu. Subvencije Amerike za proizvodnju etanola od kukuruza više doprinose kasama proizvođača etanola nego smanjenju globalnog zagrevanja. Velike poljoprivredne subvencije u SAD i Evropskoj uniji oslabile su poljoprivredu u zemljama u razvoju, gde je bilo usmereno premalo međunarodne pomoći radi poboljšanja poljoprivredne proizvodnje. Razvojna pomoć za poljoprivredu pala je sa 17 odsto ukupne pomoći na samo tri odsto, dok neki međunarodni donatori zahtevaju da budu ukinute subvencije za đubrivo, što još otežava osiromašenim farmerima da se takmiče.
Očigledno je, dakle, da bogate zemlje moraju da smanje, ako ne i eliminišu, remetilačke poljoprivredne i energetske politike i pomognu onima u najsiromašnijim zemljama da osnaže svoje kapacitete za proizvodnju hrane. Ali to je samo početak: tretirali smo naše najdragocenije resurse, čistu vodu i vazduh, kao da su besplatni. Samo novi obrasci potrošnje i proizvodnje, odnosno novi ekonomski model, mogu da odgovore na taj fundamentalni problem sa resursima.
Džozef E. Stiglic, profesor na Kolumbija univerzitetu, dobitnik Nobelove nagrade 2001. godine za ekonomiju. Koautor knjige