Ostvarivanje zelene agende u predviđenom roku teško dostižno

Tokom boravka u Varšavi, gde je učestvovala na sastanku Partnerstva za transatlantsku energetsku i klimatsku saradnju, Zorana Mihajlović, ministarka rudarstva i energetike Srbije istakla je da je naša zemlja za projekte u novom investicionom ciklusu obezbedila 17 milijardi evra, od čega je više od pet milijardi za obnovljive izvore.

Te investicije bi trebalo da pomognu da se ostvare zvanično proklamovani planovi da Srbija do 2040. godine 40 odsto električne i toplotne energije dobija iz obnovljivih izvora a da 10 godina kasnije najveći deo proizvodnje bude iz “zelenih kilovata”.

Kada je reč o ispunjavanju tog zadatka može se konstatovati da Srbija već kaska za zemljama Evropske unije a sudeći po mišljenju domaće stručne javnosti preambiciozno je verovati da se proklamovano može ostvariti u predviđenim rokovima.

Naime, dok Srbija planira da 40 odsto energije dobija iz obnovljivih izvora do 2040. godine, Evropska unija želi da udeo zelene energije do 2030. godine podigne sa ranije planiranih 32 odsto na 40 odsto.

Do 2050. godine Srbija namerava da više od 50 odsto energije dobija iz OIE, a zemlje Evropske unije planiraju da do tada u potpunosti eliminišu proizvodnju na ugalj i da struju dobijaju iz obnovljivih izvora i nuklearnih elektrana.

Neke zemlje poput Nemačke planiraju da napuste fosilna goriva već do 2040. godine. Sa druge strane, iako teže da 2050. godine Srbija većinu struje dobija iz OIE nadležni u našoj zemlji još uvek ne znaju u kom procentu će se tada proizvoditi struja dobijena iz uglja.

Plan rada postojećih termoelektrana do 2050. godine utvrdiće savet koji će biti formiran na nivou Vlade u kojem će pored predstavnika resornih ministarstava, biti i predstavnici Elektroprivrede Srbije i sindikata EPS-a.

U ovom trenutku svega oko 30 odsto struje u Srbiji se proizvodi iz obnovljivih izvora i to najviše zahvaljujući hidroelektranama iz kojih se dobija 24,5 odsto. Procenat struje iz drugih OIE je gotovo potpuno zanemarljiv sudeći po statističkim podacima.

Primera radi, prošle godine je iz vetroparkova proizvedeno 2,7 odsto struje, iz malih hidroelektrana 0,87 odsto, solarnih panela 0,04 odsto i ostalih OIE 1,45 odsto. Srbija najviše struje proizvodi iz termoelektrana i u 2020. godini taj procenat je iznosio 69,85 odsto.

Shodno takvim podacima razumljivo je što struka sa skepsom gleda na izjave srpskih zvaničnika da će udeo proizvedene električne i toplotne energije u Srbiji do 2040. godine dostići najmanje 40 odsto a da će se 2050. godine iz obnovljivih izvora proizvoditi najveći deo struje u našoj zemlji.

U Evropskoj uniji su pak, obnovljivi izvori prošle godine pretekli fosilna goriva u učešću u proizvodnji struje sa procentom od 38 odsto. Udeo fosilnih goriva je bio na nivou od 37 odsto dok se ostatak struje proizveo u nuklearnim elektranama.

Koliko su zemlje EU ispred Srbije u korišćenju obnovljivih izvora pokazuju podaci da je struja proizvedena iz vetra i solara činila 20 odsto ukupne proizvodnje prošle godine. Najveći udeli su zabeleženi u Danskoj 61 odsto, Irskoj 35 odsto, Nemačkoj 33 odsto i Španiji 29 odsto.

Ekonomista Milan R. Kovčević kaže za Danas da je osnovna prepreka u ispunjavanju zacrtanih ciljeva u izgradnji obnovljivih izvora energije to što ne postoji jasan strateški plan koji su projekti prioritet kao i nedostatak angažovanja države u pospešivanju sprovođenja zelene agende.

Teško da će se ono što je predviđeno vezano za razvoj obnovljivih izvora ostvariti ako se nastavi sa pričom o izgradnji nacionalnog stadiona i sličnim. Jednostavno, nadležni nikako da osmisle jasan plan šta i kako graditi u Srbiji. Veoma je malo dosad urađeno na izgradi obnovljivih izvora. Da bi se krenulo nabolje potrebno je u većoj meri opredeliti se za postavljanje solarnih panela a za taj proces je potrebno i da se država više uključi u njega kako bi obezbedila uslove da se pospeši i u što kraćem roku sprovede – navodi naš sagovornik.

Arhitekta Mahmud Bušatlija ističe za Danas da je proces prelaska na obnovljive izvore zastao u zemljama Evropske unije jer se susreću sa nedostatkom gasa.

Zbog toga Nemačka razmišlja i o daljoj proizvodnji struje na ugalj, ali i zbog toga što je proizvodnja električne energije iz solara i vetroparkova podigla njenu cenu. Shodno tome, ne može se onda očekivati da proces povećavanja proizvedene struje iz zelenih kilovata u Srbiji bude brz. Iluzorno je govoriti o ostvarivanju planiranih ciljeva u proizvodnji obnovljivih izvora, a da ne postoji nijedan ozbiljan plan da se izgradi nova velika hidroelektrana. Samo bi izgradnja velikih hidrokapaciteta mogla da obezbedi da se planovi nadležnih o proizvodnji iz obnovljivih izvora ostvare – smatra Bušatlija.

Velimir Gavrilović, generalni direktor firme “Energia gas and power” ističe da nadležni u Srbiji tumače da su postojeće hidroelektrane, iz kojih se dobija 30 odsto struje, takođe obnovljivi izvori energije.

Kada akumulacionim jezerom potopite veliku organsku materiju ona truli i proizvodi gasove sa efektom staklene bašte. Postavlja se pitanje da li se to onda uopšte može smatrati obnovljivim izvorom. Ako se uzmu u obzir i privatne investicje u vetroparkove koje finansiraju građani Srbije kroz visoke fid in tarife za tu struju realno treba još malo investicija do planiranih 40 odsto. Ali to naravno samo ako uvažimo da su stare velike hidroelektrane obnovljivi izvori a one u stvari dovode do zagađenja, kao što je već objašnjeno – navodi naš sagovornik.

On dodaje da je problem to što Elektroprivreda Srbije u proteklih 10 godina nije uradila ništa na investiranju u obnovljive izvore ali se zato investira u termoelektranu u Kostolcu “ kako bi se u njoj spaljivao loš lignit i zagađivala životna sredina”.