Pandemijska kriza najviše pogodila žene

Prema oceni Svetskog ekonomskog foruma, u prošloj godini produbljen je rodni jaz i postizanje pune rodne ravnopravnosti odloženo je za nekoliko narednih decenija.

I pre pandemije žene u Srbiji, na istim radnim pozicijama kao i muškarci, morale su da rade 35 dana duže kako bi imale istu zaradu, svakodnevne kućne poslove i kuvanje obavlja 67,9 odsto žena i šest puta manje muškaraca a udeo tog i ostalih vidova neplaćenog rada koji se vezuje za „slabiji pol“ iznosi gotovo 22 odsto BDP-a.

Iako su u proseku obrazovanije, o čemu svedoči podatak da je u 2019. doktoriralo 448 žena i 344 muškarca, među zaposlenima sa visokim obrazovanjem dva pola su gotovo brojčano izjednačeni.

Lošija statistika je kod srednjoškolaca gde na tri žene rade četiri muškarca, ili u nižim obrazovnim kategorijama gde je gotovo jedan prema dva u korist muškaraca, objavio je portal UGS „Nezavisnost“.

Stanje se sa pandemijom pogoršalo jer žene čine većinu, čak 86 odsto zaposlenih u sektorima koji su morali da rade, poput zdravstva, obrazovanja, socijalne zaštite ili trgovine.

Dominantno zaposlene u nesigurnim oblicima rada, žene su morale da se više potrude kako bi zadržale radno mesto, a češće su morale da idu na prinudne odmore, dobijale otkaze i manje plate.

Na to, dobile su i nova zaduženja – u otežanim uslovima obavljale su nabavke, imale su više obaveza u domaćinstvu, prepuštena im je briga o deci i njihovim obavezama zbog onlajn nastave…

Stav poslodavaca da je lakše ili bar bezbolnije otpustiti ženu nego muškarca manifestovao se u podacima koji još nisu konačni – u 2020. bez posla je ostalo sedam odsto žena naspram četiri odsto muškaraca.

Pri tom, iako su u populaciji brojnije, radno mesto ima 971.000 žena prema 1,333 miliona muškaraca.

– Naša država ne radi ništa kako bi generalno smanjila nejednakost u društvu, uključujući i rodnu. Iz Strategije za rodnu nejednakost još nije urađen ni akcioni plan, politike koje se odnose na taj segment prilično su loše i traljave, tako je bilo i pre pandemije a sada pogotovu to niko i ne pominje. Na papiru još i postoje neke stvari, ali mehanizmi horizontalni i vertikalni su prilično slabi – kaže Aleksandra Anić, koautorka  CEVES-ovog istraživanja „Smanjenje nejednakosti – put ka održivom razvoju“ koje je objavljeno protekle nedelje.

Marija Babović, sociološkinja, profesorka Filozofskog fakulteta i programska direktora SeConS-a, potvrđuje da nema sistemskog pristupa u rodno odgovornom planu oporavka i da su nacionalni planovi prilično rodno neosvešćeni i neodgovorni, iako se dosta govori o specifičnom uticaju kovida na žene.

– Šta će se dešavati posle pandemije nije lako proceniti ali je sigurno da će se ponovo ispoljiti strukturne nejednakosti. Znamo da su žene koncentrisane u sektorima uslužne privrede, lične, socijalne, zdravstvene, a to je bio i jedan od kritičnih oblika pritiska, dok su one koje rade u javnom sektoru bile na udaru restrikcija u zapošljavanju. Nastavak tih trendova može se očekivati jer se protiv njih ništa ne preduzima. Postoje izražene segregacije na tržištu rada koje potiču iz obrazovanja, jer nemamo politiku usmerenu na razbijanje tih obrazaca, na primer podsticanje devojčica da uđu u sektore koji nisu tradicionalno ženski. Kako je to ključni uzrok nejednakosti, njegov uticaj nastaviće se i posle krize – kaže Babović.

Ukazuje da i nove investicije nisu usmerene u sektore gde su dominantno žene pa one i dalje rade sa starim tehnologijama, u lošim uslovima kakvi su u zdravstvu i obrazovanju, dok su druge grane sa većinski ženskom radnom snagom, poput ugostiteljstva, trgovine, ličnih usluga, jako teško reagovale na ovu ali i ranije krize.

Prema rečima profesorke Babović, ništa više optimizma ne uliva ni to što polovinu Vlade čine ministarke, a veliki je i broj žena u Narodnoj skupštini.

– Jesam zagovornica toga da se poveća broj žena na pozicijama odlučivanja i na svim nivoima, ali brojnost ne garantuje da ćemo imati veći uticaj na politike koje zastupaju rodnu jednakost. To svakako ne mogu da postignu ove ministarke među kojima, osim Zorane Mihajlović i Gordane Čomić, čija je čitava karijera obeležena tim temama, ne vidim ni jednu koja ume da zaštiti interese žena, da radi svoj posao imajući u vidu rodno odgovorno kreiranje politike u oblasti za koju su nadležne. Ne vidim ni da kao ličnosti to rade. S druge strane, uprkos tom velikom broju u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, nikada nije bila veća razdvojenost države i civilnog društva koje zastupa različite grupacije žena. One koje se sada nalaze u politici, potpuno su presečene od svoje baze, civilnog društva, one su se do pozicija morale probijati kroz autoritarne, patrijarhalne partijske strukture i usvojile su te hegemone metode vladanja – kaže Babović i podseća da i premijerka ne vlada ništa drugačije nego predsednik, naprotiv, ona mora da ga sluša jer se kao i u patrijarhalnoj porodici, zna ko je glavni i ko odlučuje.

Veći broj, manji uticaj

– U patrijahalnom društvu u kome jačaju desničarski i populistički trendovi rodna i druga emancipacija se suzbijaju pa uprkos povećanju broja žena u političkih strukturama, imamo odsustvo njihovog uticaja na politiku. Njihovo prisustvo samo odražava te dominantne hegemone, maskuline politike koje odlikuje agresivnost, nametanje volje, pokazivanje moći, klijentelističke odnose, gde se razmenjuju resursi (a zna se da žene imaju manje resursa) između ekonomske i političke elite, između političke elite i medija i zaposedaju se funkcije države u korist pratijskih ili privatnih krugova u elitama – kaže profesorka Marija Babović.