Panel 2. Masovna primena reciklaže u Srbiji – Primenjivi primeri iz prakse

Goran Trivan

Gradski sekretar za zaštitu životne sredine Beograda

Beograd dnevno proizvodi 2.700 tona smeća

„Dnevni priliv smeća, kućnog smeća, zemlje, šuta i drugo, u Beogradu iznosi preko 2.700 tona. Fizički obim samog deponovanja smeća na deponiji Vinča je za 2008. godinu procenjen u količini od 513.452 tone smeća što je za 3,4 posto više nego u 2007. godini i sa tendencijom konstantnog rasta. Po nekim prvobitnim predlozima samo jedan centar za reciklažu bi mogao da ima kapacitet od 50.000 tona godišnje. Predloženo je da se primeni sistem u kome se istovara otpad na pokretnu traku koja se kreće i dužkoje se vrši selekcija plastika, staklo, metal, tekstil, papir, karton i u okviru tog predloga se nalazi preporuka za organizovanje, prikupljanje, selekciju sekundarnih sirovina koje bi vršili i pripadnici različitih manjina koje se time većbave i koje su ugrožene. Primenom ove preporuke, dobrim organizovanjem uređenje sistema prikupljanja sekundarnih sirovina i velike socijalne efekte, kao i mogućnost nadzora i evidencije samog prikupljanja i analize postignutih efekata. Ovaj predlog se najozbiljnije razmatra. Posebnu pažnju ćemo posvetiti radu na reciklaži ambalažnog otpada sa novom zakonskom regulativnom i zakonima koji navodi da se 50 do 65 posto primarnog ambalažnog otpada reciklira.

Sekretarijat za zaštitu životne sredine grada Beograda će kao i do sada dati punu podršku i pružiti punu pomoćpri realizaciji projekata koji promovišu reciklažu i da će se truditi da se u što većoj meri poveže i da sarađuje sa svim gradovima u svetu koji su uspešno uveli pitanje reciklaže i da iz njihovih iskustava i primera nauči što bolje da organizuje taj posao i kod nas. Mi naravno saradnju sa mnogim evropskim dentrima, metropolama većimamo, ta saradnja ne započinje od nas, mi je normalno nastavljamo, mi samo želimo da pružimo mougućnost svima da sa nama rade da bismo ovo i rešili. Specifične organizacije koje se bave specifičnim problemima mogu da nam pomognu u tome gde i kako vide rešenje svojih problema ili problema svojih članica, i ponavljam da smo mi za tu vrstu saradnje otvoreni. Pošto upravo završavamo usvajanje zakonskog okvira, eto prilike i čini mi se da je pravi momenat da pričamo o tome, da se dogovaramo kako mi možemo da pomognemo kao grad u čitavoj stvari, a takođe vam skrećem pažnju na to da je Beograd spreman da uloži deo svojih sredstava da bi ovi programi zaista zaživeli. Mi smo svesni svoje misije koju imamo, zbog toga široko pristupamo svim problemima i pozivamo vas, kao što je to i gospodin Dulićuradio, na saradnju. Ja sam ubeđen da ćemo mi u narednih godinu dana, budući da ćemo se tada opredeliti oko ključnih strategija kad su ova pitanja na stolu, vrlo brzo posle toga imati značajno uređen sistem u oblasti reciklaže, možda i proizvodnji energije, i siguran sam da ćemo za dve godine počev od današnjeg dana imati čistiji Beograd, uređeniji, gde će se znati gde, koji otpad i zašto odlazi.

Vilko Pešec

Stručni konsultant, Slovenija

Slovenačko iskustvo dragoceno za Srbiju

„Kao što znate, Slovenija je većpet godina članica EU i išla je postepenim putem u EU, a taj put će biti vaš put, jer ne može se sa haj-tek tehnologijama napraviti u nekoj okolini koja nema ekonomske i socijalne baze preći iz nekog postojećeg stanja u neku haj-tek tehnologiju. Želja nam je da i Srbija bude što pre budući član EU, a to se i vidi većkod pripreme novih propisa koji su veću velikom opsegu harmonizirani sa propisima EU. Prvo pitanje je šta je to otpad. Za mene je otpad sirovina na pogrešnom mestu. Ja ću vam pokazati da ima velikih potencijala za reciklažu i iskorišćavanje sirovina iz tog otpada. Mi smo u Sloveniji prihvatili sve te propise usklađene sa EU, nije bilo lako uskladiti sve to i jako je bitno kako ćete se vi pogađati u Briselu u vezi tih propisa, pogotovo na kraju propisa u vezi primene određenih propisa, dakle vremensko primenjivanje, jer ono što se onda dogovorite to postaje zvanično i jako je teško promeniti nešto posle u rokovima u primenjivanju propisa. I na osnovu svih tih propisa vi ste na redu sada posle strateškog usmerenja koje je sad pripremljeno na operativnim programima za izvođenje pojedinih aktivnosti na zaštiti okoline, i tu ćete operativno opredeliti vaše aktivnosti, način rada, efekte koje želite imati iz tih propisa, tako da su ti projekti u biti impementacijski projekti za rad i način rada na zaštiti okoline. Na biološkom otpadu mi smo 2000. godine 47 posto biološkog otpada u strukturi komunlanog otpada, da bi krajem 2008. godine imali 26 odsto, a cilj je do 2015. godine da imamo 16 odsto. Dakle, u proseku moramo smanjivati opterećivanje biološkim otpadom deponije za pet posto godišnje. A to imamo i na drugim vrstama otpada, ambalaži, koliko u procentima treba skupljati godinama, i to su obaveze koje se prate i koje su vezane i za finansiranje fondova EU. Da bi to postigli treba aktivirati reciklažu, treba iskorišćavati materijalno vrednovanje otpada, energetski otpad, a da bude deponija nužno zlo. Dakle, da što manje ide na deponiju a ono što ide da bude inertno. Na lokalnom nivou opštine imaju prava kod nas da organizuju prema propisima sistem skupljanja reciklaže otpadaka. Nije bitno na koji tehnološki postupak idu, bitno je da moraju separativno da sakupljanje u domaćinstvu, bitno je da se sa otpadom radi maksimalno efikasno, i da se što manje pune deponije. Dakle, princip koji je osnovni princip redom – smanjivanje otpada na izvoru, ponovna upotreba odnosno reciklaža, materijalna upotreba, energetska upotreba i deponovanje onoga što je nužno. Ovo je neka vrsta redosleda po propisima EU, i da je energetska upotreba ili termička obrada otpada jedan segment s čitavog sistema. Dakle, ne možete vi samo sa termičkom obradom rešavati čitav problem otpada, nego je prema direktivama energetski treba iskorišćavati samo ovaj otpad koji nema materijalnog vrednovanja a ima energetsku vrednost.“

Željko J. Kamberović

Profesor Tehnološko-metalurškog Fakulteta u Beogradu

Neophodan specifičan pristup reciklaži metala

Dolazim sa Beogradskog univerziteta. Proslavili smo prošle godine 200 godina postojanja. Tehnološko-metalurški fakultet je jedan od najstarijih u regionu u ovoj oblasti i veliko mi je zadovoljstvo da predstavim neka naša iskustva i da kažem nešto o reciklaži metala koji bi trebalo da bude tema ovog mog predavanja. Nekoliko puta smo danas videli koji je odnos različitih vrsta recikliranih materijala. Jedna trećina je bila pomenuta kao količina metala koji je reciklira… Koji su to problematični metali – to su, naravno, teški, toksični metali. Kako oni utiču na reciklažu otpada – uzećemo primere masovne reciklaže. Danas se radi sa otpadima koji zahtevaju specifičan tretman. Teško je proceniti koje su vrste otpada najrizičnije. Teško je proceniti čak i kod alukonzervi koje niko ne pominje kao problematične, ovako komplikovane tehnološke šeme ili životni ciklus ili životni period od proizvoda do ponovnog korišćenja podrazumevaju dosta komplikovanih tehnoloških operacija, a mi smo izgubili kapacitet za njih. Nekad je u pomenutom Čačku bio centar za reciklažu aluminijuma, nažalost to više ne postoji. Ukupna reciklaža olovnih akumulatora je preko 97%, što ga stavlja na prvo mesto po stepenu reciklaže u odnosu na aluminijumske konzerve (55%), papir (45%), staklo (26%) i gume (26%). Ukupna količina elektronskog otpada koji se godišnje generiše u Evropi iznosi 7,5 milona tona (14 kg/stanovniku/god) sa tendencijom rasta 3-5% godišnje. Elektronski otpad sadrži preko 1.000 supstanci od kojih je većina toksična (olovo, kadmijum, živa, arsen, Cr6+, …) Srbija kao država sa 9,5 mil stanovnika, ako računamo standard od 14 kilograma elektronskog otpada godišnje po osobi, godišnje proizvede 133.000 tona elektronskog otpada godišnje, od čega je jako mali procenat recikliran. Za preradu elektronskog otpada potrebne su komplikovane i tehnološki vrlo savremene instalacije i može se reći da se može valorizovati gotovo sve, preko 93 posto srebra, 95 posto zlata, 99 posto paladijuma, ali sve je koncentrisano na skupe i plemenite metale. Pokušaću da napravim paralelu sa olovom metalom i reciklažom čije je ovo staklo koje se kod nas ne reciklira, a pogotovo ovo sa olovom, koje se ne može ni prodati ni deponovati, da probamo da ga ubacimo u neku tehnološku šemu… Kada smo većkod kod olova, odnosno akumulatora ili baterija, rečje o jednom uređenom sistema, gde se tačno zna koliko će se preko jedne sakupljačke mreže dobiti i novca, i ekonomskih vrednosti, i šta će se dobiti od proizvoda. To je moguće korišćenjem korišćenjem tehnologija koje su u Evropi zaživele, a jedna od njih je instalirana u Inđiji u postrojenju kompanije Monbat.

Goran Čabradi

Direktor Depo Sistem

Nema besplatnog ručka

„Što se tiče trenutnog stanja u Srbiji, svakako znamo da je tretman komunalnog otpada uglavnom neadekvatan, da ne postoji organizovani viši stepen obrade komunalnog čvrstog otpada. Cene komunalnih usluga, svakako, jesu niske u ovom trenutku. Svi znamo, bavimo se time, šta je princip koji treba da bude u primeni: redukcija, ponovno korišćenje, reciklaža, i tek na kraju deponovanje. Mislim i stojim iza toga, puno nas priča: treba uraditi ovo, treba uraditi ono. Obično cenim predlog kad ga vidim i neku studiju koja se odnosi na efekte toga kakvi će biti kad uradimo to što predlažemo. Pomenuto je da u Srbiji treba uraditi ono što je primereno, primeniti evropska iskustva i regulative, ali na način kako to ipak može ovde da u praksi zaživi. Ne treba se odreći suštinskog cilja, a to je minimizirati otpad i na mestu nastanka, i imati minimalno neko odlaganje, odnosno minimizirati njegov uticaj na zaštitu životne sredine, ali treba biti realan u tome. Treba znati da to košta, i nema besplatnih rešenja. Niko neće uraditi ništa, a da neko nešto ne plati. Nema besplatnog ručka. Kako vidim, a i iz iskustva, mislim da je način u ovim fazama primenljiv bar za deo komunalnog čvrstog otpada. To je da u prvoj fazi izgradimo postrojenja za mehaničku vrstu otpada, tzv. fabrike za reciklažu, kako popularno govorimo. To, naravno, nisu kompletna postrojenja za reciklažu. Zatim, izgradnja regionalnih deponija. I treća faza, uvođenje primarne selekcije. Naravno da je ona najznačajnija, ali ako stavite na papir koliko vam treba da pokrijete grad Beograd sa trostruko većim brojem kontejnera, da ne govorimo o započinjanju reciklaže papira i plastike, pošto za staklo ovde nemamo tržište… Četvrto je izgradnja postrojenja za biološku obradu otpada, na kraju bismo mogli imati maksimum desetak posto ukupno generisanog otpada deponovanog kao ostatka posle svih ovih faza. Godišnje 50 miliona evra Srbija baci na smetlište. To je nešto što je potencijal koji mi možemo iskoristiti kada bismo pokušali da to izvučemo. Ne kažem da bi odmah, prve godine uzeli tih 50 miliona evra, ali se veliki deo ovoga vrlo jednostavno može ponovo vratiti u upotrebu. To je čitava nova industrija, i to su nova radna mesta. Svojevremeno, pre desetak godina, sprovodili smo pilot projekte po Srbiji, u četiri grada, reciklaže primarne separacije. Postavljeni su neki kontejneri, i svi smo bili jako skeptični. Svi smo govorili: da, da, to Nemci rade. Mi smo ovakvi-onakvi, neće to naš narod. Frapirani smo svi bili količinom, dobrom voljom, ljudi hoće. Ljudima morate ponuditi. Ne treba ljude tući po ušima, treba im dati mogućnost nešto da urade. To što će tri posto ljudi da odbije da učestvuje u tome, što će spaljivati kontejnere, to nije razlog da u Beogradu, ili sutra u celoj Srbiji, odustajemo od tih projekata. Uvek imate ljude koji su glasni, koji tom bukom nadjačaju ostale koji su tihi, mirni, fini i rade, ili hoće da učestvuju.

Viktor Simončić

Stručni konsultant, Hrvatska

Reciklaža je proces koji je svuda u svetu postepen

„Kad sam se pripremao za ovo predavanje, sjetio sam se vašeg sugrađanina Duška Radovića, koji je rekao: Puno, to je svaki dan pomalo. Mi bi htjeli sve odjednom i onda ne napravimo ništa.“ Ja sam upotrebio Duška Radovića prije dobrih dvadesetak i više godina, kada sam pisao stvari vezane za zaštitu okoline ili životne sredine. Morate znati da je za sve što uvodite potrebno vrijeme i da su oni ispred nas, ispred vas, uvijek uzeli jako puno vremena. Dobar primjer je kako je Slovenija uvodila problem postupanja s ambalažnim otpadom. Govorim u ime Slovenije zato što sam radio u državnim upravama i Hrvatske i Slovenije. Rijedak slučaj, ali valjda je to Balkan omogućio, tako da sam u obadvije bio u visokim funkcijama, čak sam radio i na strategiji postupanja sa otpadom u Sloveniji. Sada većinom živim u Hrvatskoj. Godine 1996. donesena je strategija, 1999. pravilnik o postupanju, 2001. operativni program, 2004. se industrija obvezala da će poduzeti određene stvari, da bi puna primena direktive išla 2007, a nove mislim da će biti 2012. godine. Cijelo vrijeme se išlo, da bi se neke stvari moglo napraviti. Znači, potrebno je vrijeme. Da bi primijenili usvajanje standarda i trošak, da bi Evropa primjenila ovo što radi, ona troši otprilike jedan do dva posto bruto nacionalnog dohotka za primjenu tih standarda. Znači, treba 500 evra. Ne može primjena toga koštati kod vas manje. Može koštati samo više. Često čujem nešto vrlo problematično, da zagađivačplaća. Plaća li zagađivačstvarno. Ne. Zagađivačuvijek ono što mora platiti prebaci na korisnika i potrošača. Uvijek. I uvijek se desi da taj korisnik plaća. Ako mi u društvu izmislimo bilo kome kakvu taksu koja nije društveno opravdana do kraja, i da neko od nas troši pare bezveze, za cijelo društvo imamo štetu. Kad govorimo o postupanju s komunalnim otpadom, pogledajte gdje ste sada. U Hrvatskoj je taj trošak otprilike sedam do devet evra za porodicu, u Sloveniji je devet do 15, u Kopenhagenu je nešto slično. 200 evra da bi vam neko jedanput tjedno 80 litara odvezao. Ništa više. EU direktive kažu koje ciljeve treba postići, ali ne kaže kako ih treba postići i zato vi u EU imate najrazličitije sisteme kako oni primjenjuju direktive. Za količine ambalaže po stanovniku uvijek govorimo da su direktno vezane sa bruto nacionalnim dohotkom. Ne. Finska ima 72 kilograma po stanovniku, Irska 210. Ili, recimo, Finka ima puno manje od Estonije. Neki put siromašnija društva imaju puno više onoga nego što mi mislimo. Kako finansijski stimulirati pojedine postupke reciklaže – mislim da je to ključkoji ćete morati riješiti. Ovdje je, recimo, jedna sirovina sama po sebi ekonomski opravdana, ne trebate nikakvu stimulaciju, za metal donedavno nije trebalo. Toliko je bila atraktivna da su, kod nas bar, znali krasti šahte. Atraktivno znači, ne treba stimulacija. Ali, sada država mora reći šta ona želi stimulirati i šta je toj državi korisno, da zaposli ljude, da zatvori tokove itd. i onda će ona intervenirati kako bi poduzeću bilo to interesantno.Šta se može reći Srbiji – za svaku primjenu treba puno vrijemena i uvijek treba ekonomski valorizirati cijeli ciklus, vidjeti da li se to vama u Srbiji isplati. Treba izbjegavati originalnost. Treba slijediti put onih koji su jedan određeni put većkrenuli, ali svakako je važno razumjeti lokalni put i barijere. Treba znati, uvijek ovo upotrebljavam, iz Alise u zemlji čudesa, kada ona na raskrsnici pita zeca kojim putem da ide. Kamo ideš, upita zec. Ne znam, odgovori Alisa. Onda kaže njoj zec: Onda ti je svaki put dobar. Vjerujem da Srbija zna kuda treba ići, ali dolazi primjena, što je izuzetno bitno.