Para ima, samo su malo loše raspoređene

Ovakav ishod ne govori ništa o hrabrosti i pameti radnika i malih akcionara, a puno o institucionalnim mogućnostima ostvarenja nominalnih prava radnika i malih vlasnika u kapitalizmu. Zato smo razgovarali o korenima i rešenjima problema koji danas muče radničke borbe, u sistemu koji je nastao gazeći Zorana i njegove saborce iz nekadašnjih društvenih preduzeća. Razgovorom su dominirala pitanja mesta i uloge sindikata, za koje Gočević kaže da su „u poslednjih deset i više godina degradirani po svim pitanjima. Što svojom voljom, što pod pritiskom poslodavaca i vlasti, zbog navodnog nekog boljeg sutra. Sindikat je pravio ustupke na svoju štetu, i naročito na veliku štetu radnika, sve sa obećanjem da će zbog toga radnicima sutra biti bolje. Mislim da su oni koji su od nas tražili ustupke, političari i eksperti, znali kako će se tranzicija završiti, išli su svesno na nespremnost i zablude radnika i sindikata, da ćemo poverovati u obećanja svetle budućnosti i da je ovo samo neki prelazni period“.

Bilten: I bio je prelazni period.

ZG: Da, za poslodavce da se prestroje na bolje pozicije, a za radnike pravac provalija. Danas kad svi vidimo da od tog boljeg nema ništa, malo je onih koji mogu da naprave korak unazad i da nešto isprave. Većina nema šta da vrati, preduzeća su im uništena i ne mogu se oporaviti. A došla su i nova pravila, novi zakoni, koji su opet nametnuti da bi navodno moglo da se ide napred. Gde napred i sa kojim osnovama? U privatizaciji su nam govorili da prodaju preduzeće, ali da nama ostaje kolektivni ugovor kao osnov zaštite za radnike. Danas kolektivni ugovor skoro da više ne postoji nigde osim u državnom sektoru. Granske kolektivne ugovore skoro da više nemamo, jer od njih beži država, navodno jer neće naći dovoljno stranih investitora. Domaćih više i nema. Izblamirali su se, izglupirali, mali broj njih je opstao, pa sad da bi se stvorila radna mesta navodno moramo da pravimo još ustupaka. Pitanje je koliko su sad sindikati jaki. Kad su pravili dilove sa nekom prethodnom vlašću kako sada da se postave prema ovoj? Mi u sindikatima na nivou firme smo ranije bili mnogo radikalniji u odnosu na svoje sindikalne centrale, koji su nam navodno davali podršku, ali ne do kraja. Pozicija sindikata, pravnih službi, centrale je bila da idu na ustupke. Pošto radnici imali oslonac u borbi nastala je nesloga, napravilo se ne dva, nego dvadesetdva sindikata! A onaj sa druge strane je imao cilj, poslodavci su se svi udružili, a sindikati bili nesložni, mnogi i kupljeni, kao što su bili kupljeni i poslanici, Vlada, da prođu zakoni koji odgovaraju poslodavcima. Kao što je i na svetskom nivou posle krize 2008. radnička klasa izigrana da pristane na gore.

Bilten: Posledica toga je da mladi radnici danas nisu u sindikatima, pre svega zato što su većinom zaposleni po prekarnim uslovima, ali i zato što ne znaju puno o sindikatima, osim da je to nešto što realno nema moć da ih zaštiti.

ZG: Omladina mora da nađe svoj put. Ima u svetu lepih primera, kako se radnici organizuju u različitim situacijama, ali to treba da vode oni koji to osećaju na svojoj koži. A stariji treba prvo da nateraju državu da utvrdi reprezentativnost sindikata. Rasim Ljajić je, mislim, najveći krivac za to što se danas ne zna koji sindikati su zaista reprezentativni, jer on je najviše odugovlačio sa utvrđivanjem dok je bio ministar rada. Pa su posle 2009. kao zbog svetske krize izbegli zaključivanje opšteg kolektivnog ugovora i povećali prava poslodavaca, objašnjavajući da će sve moći da se ispravi kolektivnim ugovorima, što je bila varka. Ti treba da rodiš mečku da se sporazumeš sa nekim poslodavcima. Negde su ljudi postizali lepe dogovore, tamo gde je poslodavac bio normalan, ali opet najvećeg uspeha su i tu imali radnici u državnim firmama. Zašto? Zato što je vlast onda računala da će to biti njihovi sigurni glasači, a u pitanju je veliki broj ljudi. Međutim društvena preduzeća koja su išla u privatizaciju su osakaćena. Možda je jedna od sto privatizovanih firmi uspela da udene nešto u kolektivni ugovor što je dobro za radnike. Uvek je bila ucena – uzmi, ili ostavi.

Znači, prvo i osnovno, sindikati gube članstvo, a samim tim i sredstva da rade i da edukuju buduće članove. Mada vidim da i u tome kasne, da li svesno ili nesvesno ne znam, bojim se svesno, kao što su svesno ćutali i kada je radnicima društvenih preduzeća u privatizaciji bila potrebna podrška. Sindikatima se polako gase i cele grane. Praktično više nemaš metalsku granu, građevinsku, tekstilnu, hemijska je svedena na minimum, farmaceutska još kao nešto postoji, ali i ona je načeta da je što manje ima. U sindikatima su ostala samo još ova javna preduzeća koja nisu privatizovana, a oni ne rade ništa da prošire članstvo prema mladima u privatnom sektoru. To je neki status quo koji nije ni malo dobar.

Bilten: Da, najblaže rečeno „nije dobar“, jer ako mladi i potpuno obespravljeni i besni radnici ne nađu oslonac u sindikatima, tražiće ga negde drugde…

ZG: Ne radi se to slučajno. Cilj je da se sindikati svedu na beznačajan nivo dok ih još ima, pa da izumru kao neko biće iz prošlog sveta kome nema opstanka u ovom svetu. Imali smo mi situaciju još od prošlog veka, i u socijalizmu, i u Miloševićevo vreme, da se mladi više vuku u partije nego u sindikate, i da im se tu obećava da će imati prosperitet, zaposlenje… Tako je bilo i u Titovo vreme, mada tamo se ipak znao red i bilo je maksimalno šest meseci probnog rada nakon koga si bio primljen na rad, ili ne. A danas se igra na kartu da večito zavisiš od njih, i mislim da taj prozor koji je otvoren 2000. godine teško će da se zatvori. Omladina čuje da se svuda priča o partijskom zapošljavanju, nije to ni od juče, ni od prekjuče, odavno traje to da ako hoćeš da uđeš u firmu imaćeš lakši prolaz ako si član partije, ali sad su to prihvatile sve stranke i nema nikakve kontrole. Zato možete da vidite omladinu na svim mitinzima, jer idu linijom manjeg otpora. Ugurani su u privremene poslove, preko agencija, ugovora o delu, rečeno mu je da će dobiti posao, ali ne za stalno, i on se nada da će sutra da mu prođe probni rad i da će dobiti posao za stalno, prođe tako deset godina, na tvoje mesto dođe neki mladi, ti si već mator, i tome kraja nema. Ako sindikat bude shvatio da mora da se bori za te ljude, da traži izmene zakona, to će onda ojačati i sindikat da se i njihov glas čuje. Ovako se njihov glas čuje samo na ulici. Ako se u narednih par godina sindikati ne budu prestrojili da se bore za mlade bojim će da će nestati, i partije će preuzeti celu priču, i tu onda neće biti nikakve odgovornosti. Oni ti usmeno obećaju da će te zaposliti ako se učlaniš, a ti verovao, ili ne, svejedno nemaš kud. Ponavljam, taj prozor je otvoren odavno i teško ga je zatvoriti. Ko krene da ga zatvori taj će da polupa staklo.

Bilten: Da, ustvari isti propisi koji pogoduju privatnim poslodavcima da ih rad manje košta, odgovaraju i partijama da drže svoje članove pod kontrolom.

ZG: Država je ta koja prvo u svojim redovima pravi problem. Kad ona bude rešila da u svojim službama i preduzećima ima što manje ljudi zaposlenih po privremenim i povremenim poslovima, preko agencija i servisa, onda će imati osnove da se odatle ide dalje, jer ne smrdi riba od repa nego od glave. Prestrojavanje treba da bude veliko, a da li će i ko će to uspeti to da uradi ne znam. Ja mislim da, kao kad se krene u rat, da generacija trećeg doba treba da krene prva, da omladina od nas nauči šta da radi i da ne gine za džabe. E sad, kako aktivirati mene i sve druge koji imaju želju da pomognu? Očekivati od države nešto dobro za radnike nema smisla, ona to neće, iako su im godinama puna usta da treba da imamo natalitet, a ti koji rade privremene i povremene poslove niti mogu da dignu kredit, niti da svoj život kvalitetno planiraju, ne mogu minus da dobije u banci da bi preživljavali.

Bilten: Radnici javnog sektora traže da se zaustavi dalja privatizacija strateških resursa.

ZG: Ja mislim da su oni realno uplašeni iskustvom nas koji smo privatizovani i otišli u stečaj. Pogotovu ljudi koji su zašli u četrdesete i predsete godine života, koji će odmah biti proglašeni za tehnološki višak. Opravdano se plaše i ja se slažem sa njima – ako ima ikakvog osnova da njihove firme normalno žive i da ne moraju da se privatizuju, ako državi donose prihod, kao Telekom i Pošta, onda zašto ih privatizovati? To što su juče naše firme bile predstavljane kao gubitaši, to je bila politička odluka koja nas je sve koštala, jer jedna stvar vuče drugu, treću, četvrtu… Naravno da sada postoje javna preduzeća koja su u munusu, jer građani ne mogu da plaćaju njihove usluge kad su ostali bez posla, i ljudi u tim preduzećima se sa razlogom plaše da će biti privatizovani bez razloga i da će i oni ostati bez posla. Postoje znači javna preduzeća u kojima država ima problem i tu treba naći rešenje, ali to rešenje nije privatizacija. Nije lako, najgore je kad se nešto uruši, a ti nemaš para i ne znaš odakle da kreneš, po krpiš krov da bar ne prokišnjava, toliko para imaš, ali i dalje ne znaš šta ćeš sa temeljom. A kod nas su urušeni i zdravstvo, i školstvo, vojska, policija. Hoće li država i njih da proda?

Kad su počele masovne privatizacije posle 2000. izostala je solidarnost, i za to su najviše krivi sindikati. Mi kad smo se bunili nismo ništa radili a da se ne savetujemo sa centralom. Sa svim su se slagali, ali uvek kad je trebalo da idemo do kraja ostajali smo sami. Ja se ne ljutim na radnike koji su naseli na demagogiju da nešto treba da bude privatizovano, ali da će njihova preduzeća ili službe ostati državne. Oni danas znaju da su napravili grešku prema svim drugim radnicima, ali ponavljam da su centrale za to krive. Da su one bile ubedljive i da su pozvale članstvo da sprečimo pljačku, pa bog otac ne bi mogao da nas zaustavi.

Većna radnika u javnom sektoru je ostala zaštićena kolektivnim ugovorima, i granskim i u svojim firmama. To je super i treba da se sačuva, ali sada je to teže nego ikad, jer su se kolektivni ugovori u privatizaciji izgubili, i sada se širi priča da ti ljudi štite samo svoje privilegije. Ako budu pametni da se sada svi udruže, jer je i u javnom sektoru došla masa dece po privremenim i povremenim ugovorima koji ne znaju šta će sutra biti sa njima, a ne žele da im se ceo život ne svede na minimalac, da ne može da doguram ni do 15-og. A novca ima. Pre neki dan je bio sajam nautike, lova i robolova, najskuplja jahta koja je došla prodata je prvi dan. Evo sad će i sajam automobila, već godinama unazad se zna da prvih nekoliko automobila koji su najskuplji prodaju se odmah prvog dana. Znači para ima, samo su malo loše raspoređene. A kad bi se zagrebalo videli bi da taj koji je to kupio drži lanac firmi gde mu radnici rade za minimalac i pola njih nije ni prijavljeno.

Tekst je objavljen u okviru dodatka Bilten za samoobrazovanje i društvena pitanja, Učitelj neznalica i njegovi komiteti, uciteljneznalica.org