Paramparčad

Na papiru, u domenu formalnosti i lepih namera, zakon kojim se ukida finansiranje komorskog sistema u Srbiji, deluje tržišno i ekonomski održivo. U praksi, jasno je da taj zakon predstavlja osnovu za potpunu dezintegraciju komorskog sistema u Srbiji, i razbijanje u paramparčad bilo kakve ozbiljne organizacije domaće privrede. Ključna tačka koja to omogućuje, nije samo ukidanje obaveznog finansiranja privrednih komora, pre svega to je odredba po kojoj svega sto preduzeća može da pravi privrednu komoru. Čak i onaj deo privrede, kome se od ljudi u Privrednoj komori Srbije diže kosa na glavi, i koji prosto ne mogu da dočekaju da se to obavezno finansiranje ukine, mogli bi vrlo brzo shvatiti da je ovde ideja mnogo šira, i mnogo opasnija, i da tu nakon primene ovog zakona niko neće biti na dobitku. Ako je veštim zakonskim rešenjima u oblasti sindikalnog organizovanja, proces osnivanja sindikata liberalizovan do besmisla, i tako uništen bilo kakav ozbiljan mehanizam zaštite prava zaposlenih, nije teško prepoznati isti rukopis i u oblasti osnivanja privrednih komora po modelu sto preduzeća-jedna privredna komora. A u Srbiji ima nekoliko stotina hiljada registrovanih preduzeća. Pa će Srbija koja danas ima nekoliko hiljada zvanično registrovanih sindikata, izgleda vrlo brzo dobiti i nekoliko hiljada privrednih komora, tako da će u toj opštoj kakofoniji, svi glasovi realnog dela privrede biti ugušeni, i ostaće samo onaj glas, glas krupnog kapitala koji je i do sada u ličnom kontaktu i po povoljnoj ceni, od ne više od 50 hiljada evra mesečno, kupovao zaštitu svojih interesa od resornih ministara, bez ikakve privredne komore. U toj kakofoniji nekoliko hlijada privrednih komorica neće se čuti ni glas Milana Kneževića, niti glas Miloša Bugarina ili Milana Jankovića, u toj opštoj galami neće se čuti ništa, kao što se danas ne čuje nikakav kredibilan glas sindikata u Srbiji, i onda će država proceniti da je dijalog nemoguć sa tolikim brojem privrednih komora, i onda će raditi ono što treba, naravno po pravoj ceni.

Upornost i nepopustljivost resornog ministarstva u slučaju ovog zakona prosto je vredna divljenja, i prosto se čovek zapita gde bi nama kraj bio da je ista nepopustljivost postojala prilikom donošenja brojnih uredno plaćenih zakona kojima je privreda u Srbiji uvedena u bankrot, a nekoliko ljudi uvedeno u rang milijardera. Gde bi nam kraj bio kada bi u svim oblastima postojala ovakva upornost i istrajnost. Ipak, upravo ta upornost i istrajnost mogli bi biti veoma objašnjivi, kada se zna kolikom imovinom raspolaže komorski sistem Srbije. Ako je jasno da je u Sloveniji nakon ukidanja obaveznog finansiranja, preko 98 posto članica prestalo da plaća članarinu Privrednoj komori Slovenije, pitanje je da li bi i u Srbiji, u takvom scenariju, Privredna komora Srbije doživela preporod i unutrašnju reformu, ili bi se jednostavno urušila kao kula od karata. Tim pre što Slovenija i Srbija nemaju isti stepen ekonomskog razvoja, i samim tim je nedokazana teorija da bi po istom modelu po kome je Privredna komora Slovenije izašla jača iz tranzicije ka dobrovoljnom finansiranju, to bio slučaj i sa Privrednom komorom Srbije. Pre će biti da je Slovenija Slovenija, a Srbija Srbija, i da će tako drastičnim odsecanjem 98 posto prihoda, sistem privrednih komora biti srušen, i da će onda neko ko treba već naći vremena da pobrsti ono što nakon tog sloma preostane. Dodatno cepkanje komorskog sistema kroz inflaciju privrednih komora, dovešće do toga da bilo koji drugi komorski sistem neće moći da skupi dovoljno preduzeća koja plaćaju članarinu, i na kraju će Srbija nakon 155 godina jedne privredne komore sa mnogo mana, dobiti hiljade novoosnovanih privrednih komorica sa samo jednom manom-nijedna od njih neće značiti ništa.

Ovo naravno ne znači da je postojeće stanje komorskog sistema u Srbiji na bilo koji način održivo i da same privredne komore nisu velikim delom i same krive što su došle na listu za odstrel. Pre svega, gotovo je degutantno bilo gledati strast i žar sa kojim su pojedini predstavnici različitih odbora Privredne komore Srbije, koji su bili prisutni u publici, verbalno nasrtali na Aleksandra Ljubića, državnog sekretara Ministarstva finansija i privrede, i jako je teško oteti se utisku da jedan broj ljudi uopšte ne vidi nijedan drugi problem u Srbiji osim tog da se obavezno finansiranje komorskog sistema ukida. Isti ti državni sekretari i ministri, bili su deo Vlada koje su po svojim posledicama daleko ozbiljnije uticale na propast desetina hiljada preduzeća, i tada je bilo jako teško videti bilo kakav žar i bilo kakvu strast koja bi bila uporediva sa onim što je bilo viđeno u prošle nedelje u Danas konferens centru. Poruka Aleksandra Stevanovića, da je ključni problem shvatanje s kim se ima posla, i koji jezik korumpirana politička elita jedino razume, možda je i ključ svih problema sa kojima se komorski sistem suočava. Činjenica je da su ljudi iz privrednih komora godinama dokumentovano, vrlo uljudno i vrlo pristojno govorili protiv svih katastrofalnih mera države koje su sahranile desetine hiljada preduzeća, ali je problem što nisu shvatili da jedini jezik koji lobisti i njihovi ministri razumeju jeste jezik javnog i nemilosrdnog medijskog pritiska do tačke odustajanja od pogubnih mera. To je naravno rizičan posao, ali bi u tom scenariju mnogo lakše bila progutana priča o obaveznom finansiranju postojećeg komorskog sistema i mnogo lakše bi bila shvaćena postojeća strast i žar u toj borbi. Ovako, ostaje gorak ukus da je težak i opasan posao guranja prsta u oko vlasti i tajkunima, svesno ili nesvesno prepušten nekome drugom, i da sada treba da bude čudno što su nakon obavljenog posla, tajkuni i njihovi ministri odlučili da im privredne komore uopšte ne trebaju, i da je vreme da se ta komorska imovina najzad podeli onome kome treba.

Ako je jasno da ukidanje 98 posto članarina, u državi koja nije član EU i nema tu vrstu padobrana evropskih fondova, Privredna komora Srbije jednostavno neće preživeti, jasno se nameće samo jedno rešenje, koje u sebi pomiruje i potrebu za konkurencijom, ali i ekonomsku održivost komorskog sistema. To rešenje je da finansiranje i dalje bude obavezno, ali da se prag za osnivanje privredne komore podigne na najmanje hiljadu preduzeća, i da svako preduzeće na početku poslovne godine odabere privrednu komoru kojoj želi da plaća svoju članarinu. Time bi Srbija dobila kredibilnu konkurenciju, ukrupnjavanje privrednih komora, i realnu ekonomsku osnovu za borbu u kojoj najsposobniji pobeđuje. Ovako ustrojen sistem ne bi štetio nikome, a doneo bi puno svima, i Srbija bi imala realnu konkurenciju i šansu da onaj deo privrede koji se najbolje organizuje, na kraju i bude onaj glas sa kojim će država morati da pregovara, sviđalo joj se to ili ne. Za ovo nije potrebno puno vremena: jednomesečna javna rasprava, nekoliko usvojenih amandmana, i sve bi moglo da počne da radi već od prvog jula. U suprotnom, ukoliko se tvrdoglavo nastavi sa guranjem postojećeg zakona kroz grlo privrede, bez ikakve javne rasprave i spremnosti na dijalog, biće jasno je da je glavni cilj ovakve primene zakona čerupanje imovine privrednih komora i njihovo gašenje. Srbija će završiti sa komorskim sistemom razbijenim u paramparčad, sa hiljadama privrednih komorica po modelu dobrovoljnog pevačkog društva, i od realno održivog komorskog sistema u Srbiji neće ostati ni kamen na kamenu.