Partijski interesi će nas udaviti

– Na osnovu tona zaključio sam da Vlada već ima neke konkretne ideje. Recimo, osnivanje razvojne banke. Profesionalno i nepolitički vođena razvojna banka bi pripremala i realizovala dugoročne razvojne projekte, a ministarstva i Vlada bi zadržale ingerencije u definisanju strategije i politike razvoja. Tako bi se objedinili razvojni napori koji su danas rasuti u nekoliko ministarstava, agencija i fondova, eliminisalo diskreciono odlučivanje, smanjila administracija i produbio nedovoljno razvijeni finansijski sistem.

Ima li u tom pogledu guverner Dejan Šoškić drugačiji stav?

– On je govorio prevashodno o kratkoročnim monetarnim merama da se inflatorni pritisci brzo vrate u kanale projektovanog rasta cena. Ova kriza je pokazala da je danas sasvim prihvatljivo koristiti kombinaciju monetarne i fiskalne politike. Druga stvar koja je proizašla iz krize jeste da takozvani baloni nisu veštačka tvorevina koju je moguće ignorisati. Nova monetarna politika mora da vodi računa ne samo o tekućoj inflaciji nego i o cenama aktive, to jest o balonima. Ostvarivanje dva cilja samo jednim instrumentom, referentnom kamatnom stopom, nije moguće. Uostalom, guverner je pokazao da ne postoji ni čvrsta ni prosta veza između referentne kamatne stope i ostalih kamatnih stopa. Mehanizmi koji ih povezuju mnogo su složeniji i traže koordinisano delovanje fiskalne i monetarne politike na jednoj strani i paralelnu regulatornu funkciju, mikro i makro prudencijalnu kontrolu, na drugoj. Ukratko, centralna banka mora da bude nezavisna, ali da je to ne oslobađa obaveze koordinacije politike da bi se ostvarili višestruki ciljevi makroekonomske stabilnosti, kursa, rasta i zaposlenosti.

Na Kopaonik biznis forumu se uglavnom kritikovalo to što nedostatak koordinacije dolazi od Vlade, a ne od NBS?

– Za tango je uvek potrebno dvoje. Da bi se politika koordinirala mora da postoji saglasnost i Vlade i NBS. Kratkoročne mere monetarne politike moraju da budu kvalitetnije i sa više ciljeva. Drugo pitanje je to da bi u srednjem roku u Srbiji trebalo stvoriti uslove da se povratak na normalne jedinične troškove iskoristi kao polazna osnova za podsticanje izvoza. Jedan način da se to uradi je preko stimulativnijeg kursa, što nam izgleda ne odgovara. Druga mogućnost je opšta industrijska politika koja podstiče rast produktivnosti kao osnovu izvoza. To znači da bi pored industrijske politike koja podržava konkretne projekte, na primer Fijat, Gorenje i Beneton, trebalo formulisati i opštiju industrijsku politiku kojom će se unaprediti funkcionisanje tržišta faktora proizvodnje, a pre svega rada i kapitala, ćime će se stvoriti uslovi da investitori sami dolaze u Srbiju i biraju firme u koje će ulagati.

Mogao se čuti i argument da je Srbija mala zemlja i da može svoje probleme da reši tako što će investitore dovoditi jednog po jednog?

– Nemam ništa protiv toga što je urađeno u ovoj situaciji. To su bili ručno, ali ne i slučajno odabrani investitori. Tako je izabran Fijat – da se posle 40 godina napora još jednom pokuša sa pokretanjem auto industrije uključujući ne samo Zastavu već i sve stare i neke nove kooperante. Možda je takav način jedino moguć na kratak rok jer su naši propisi toliko složeni da neko mora da vas vodi za ruku od dolaska na aerodrom do realizacije projekta. Ali na duži rok to nije održivo.

Koliko će sadašnja politička situacija odložiti reforme, koliko je to hendikep za 2011?

– Godine 2000. smo krenuli sa idejom da ćemo imati politički diskontinuitet koji će vrlo brzo dovesti do organizacionog, birokratskog i institucionalnog diskontinuiteta u pravcu stvaranja nove efikasne tržišne privrede. Onda smo konstatovali da ne možemo da promenimo birokratiju i da je nova politika i partokratija popustila pred starom birokratijom. Sada imamo situaciju koja je toliko van ravnoteže da su potrebne drastične promene da bismo se vratili na normalan put. To je tužna sudbina Srbije. Moramo da kažemo strankama na vlasti i u opoziciji da su svojim metodom oportunističkog finansiranja valorizovali najneefikasniju birokratiju u Evropi. U našem sistemu ostala je najgora moguća birokratija koja se svim sredstvima odupire elementarnom progresu. Ovo je ekvivalent ludističkog pokreta u 19. veku. Ovo je birokratski ludizam. Ovde se izgleda formiralo nekoliko nivoa čvrsto ulepljene vodootporne „šperploče“, sa slojevima nesposobnosti, nestručnosti, parcijalnih političkih i ekonomskih interesa i konačno korupcije i mafije. Prvi sloj ove šperploče, organizovani kriminal, možda je otišao, ali je ostalo još mnogo narednih slojeva. U Srbiji postoji zakon koji de fakto sprečava izdavanje građevinskih dozvola. Pali smo na sam kraj svetske liste po izdavanju građevinskih dozvola. To je sramno, ali mene mnogo više boli što to nama svima šteti, naravno sa izuzetkom onih retkih kojima to koristi.

Da li vam se čini da je jedan od primarnih razloga tome finansiranje partija, čemu odgovara sadašnji sistem?

– Postalo je očigledno da finansiranje partija postaje problem. Pošto mehanizmi da se partije normalno finansiraju ovde ne postoje, onda su na snazi divlji mehanizmi. Ako ne budemo obezbedili legitimne načine finansiranja stranaka, koji uključuju pune računovodstvene izveštaje i reviziju, onda ćemo imati divlje finansiranje. Pored građevinskih dozvola biće potrebne „dozvole“ za sve i svašta, a najbrži put će biti kroz partijska vrata. Partije se sada kaleme na sve procese. Stranke na grub i nesistemski način sebe pozicioniraju između onih koji traže usluge države i same države i postaju kvazi vlasnici javnih preduzeća, kvazi vlasnici zemlje i građevinskih dozvola i svih mogućih dozvola na lokalnom i republičkom nivou. Oni traže izvore rente iz kojih bi se finansirali. Napravljena je breša koja je partije dovela u koliziju sa starim sistemima korupcije i birokratije. U Srbiji postoje snažni otuđeni centri moći – vojska, policija, carina, koji su sa birokratijom našli partnera u partokratiji. To je cementiralo ceo sistem, tako da je sada potrebna natprirodna sila da se to razbije i omogući daljnji napredak.

Mislite li da će rekonstrukcija Vlade dati podstrek u sprovođenju reformi?

– Nadam se da će se izaći sa konkretnim predlozima. Mislim da premijera savetuju pragmatski ljudi, koji će mu predočiti konkretne stvari koje mogu da se urade, a njih je mnogo. Na dugi rok, da bi Srbija imala rast, ona mora da sprovede institucionalne reforme, da otkloni institucionalne uzroke lošeg funkcionisanja ovog sistema. Ona mora da obezbedi priliv kapitala i da stvori pretpostavke koje investitori očekuju da bi došli. A da bi te dve stvari uradila, država mora da se okrene sebi, da samu sebe reformiše i prevaziđe ove partijske i birokratske interese, inače će nas oni udaviti. Na duži rok Srbija 2020. bez završavanja ovih reformi i bez suštinske orijentacije ka izvozu i investicijama nema šanse da se realizuje.

Ako ne budemo brzo sproveli reforme, da li ćemo upasti u problem sa javnim dugom i deficitom?

– Mislim da smo još daleko od toga da javni dug po nivou bude naš problem. Naš problem je brzina zaduživanja. Kada smo počeli da udaramo u ove limite, kad je dotok kapitala počeo da jenjava, shvatili smo da smo na njega navikli kao na drogu. Da nam je stalni priliv neophodan da bismo održavali nominalni nivo kursa, koji nam je služio kao sidro koje drži cene i štiti standard. Onog momenta kada je priliv kapitala prestao, dogodilo nam se isto što se događa rekama u leto kada prestane priliv vode – pojavi se kamenje. Da bi se plovilo, treba razbiti kamenje ili podići nivo vode. Mislim da kod nas treba i jedno i drugo: razbijanje kamenja (reforme) i voda (priliv kapitala).

Siromašna birokratija jača od promena

– Ljudi koriste sva moguća sredstva, ruke, noge, kompjutere i opstrukciju da se suprotstave promenama, čak i kad je očigledno da one vode boljitku za sve. Razumljivo je što još ne uspevamo da napravimo uspešnu industrijsku politiku i postanemo ekonomski lider u regionu, ali je teško shvatiti zašto godinama ne možemo do kraja da realizujemo plaćanje preko interneta koje postoji u svakoj normalnoj zemlji u svetu. Teorija promena i boljitka pred kojom su ustuknule mnogo veće i moćnije birokratije u svim bivšim socijalističkim zemljama, nije položila ispit pred žilavom siromašnom birokratijom u Srbiji.

Insistirati na prodaji Telekoma nema rezona

– Vlada je očigledno krenula u prodaju Telekoma kako bi na kratak rok nadomestila priliv kapitala. Nema ništa loše u toj ideji. Ona jednim udarcem obezbeđuje konkurenciju u telekomunikacijama, što je bitno, obezbeđuje priliv kapitala koji je Vladi važan u naredne dve-tri godine da pokrije rupe i obezbeđuje neki most između kratkog i srednjeg roka. Vlada je možda kasno shvatila da zbog kvaliteta pripreme i situacije na svetskom tržištu neće dobiti ponudu koju je očekivala pa je počela da se priprema za povlačenje iz prodaje. Od svih odluka Vlade u kojima ona menja mišljenje, ja mislim da je ova najbenignija. Insistirati na prodaji u ovom trenutku nema rezona. Do poslednjeg momenta, pred potpis, ministar ili premijer imaju pravo da odustanu. To je možda razočaranje za javnost ili znak da nismo dovoljno vešti i stručni, ali to je još uvek mnogo bolje nego da potpišemo pogrešan sporazum. Vlada može i na druge načine da prikupi dopunska sredstva za premošćavanje jaza u finansiranju kao što je već uradila emitovanjem obveznica suverenog duga.