Pavićević: Sindikati u neprijateljskom okruženju

„Sindikati su u takvoj klimi viđeni kao remetilački faktor za funkcionisanje sistema i zato njihova uloga nije smela bude velika. Istovremeno imamo i efekte tehnološke revolucije. Posebno je to očigledno nakon promena Zakona o radu. Na primer, gotovo da više ne postoji koncept radnog mesta“, naglasio je Pavićević..

On je ukazao na veoma težak odnos sindikata i poslodavaca.

„Kod nas veliki deo ekonomije zavisi od države, ona ih na neki način štiti. To posebno vidimo kod stranih investitora. Setimo se kada se postavljalo pitanje oko Jure i Vučićeve izjave ‘nemojte da mi plašite investitore’. Dakle, država brine za kapital a ono što su ljudski resursi je potrošno. Onima koji upravljaju velikim sistemima, kojima država izdašno pomaže, čak je dopušteno da guše sindikalni rad ili da prave svoje sindikate. Čuo sam izjave nekih poslodavaca da njima i ne treba sindikat, jer oni direktno komuniciraju s radnicima, čime se, u velikoj meri, obesmišljavaju mehanizmi zaštite prava zaposelenih“, rekao je Pavićević.  

Govoreći o najvećim radničkim i sindikalnim problemima u Srbiji, Pavićević je istakao da je sve više radnika koji nemaju stabilno radno mesto.

„Najveći je problem što je izmenama Zakona o radu od 90-ih godina na ovamo uništen koncept radnog mesta koji je postojao. Zbog toga danas još ponegde može da se ostvari koncept kolektivnog ugovora ali jako teško, jer postoji neprijateljsko okruženje…. Biće potrebno sve manje klasične radne snage tako da ti ljudi verovatno nikada neće moći da se sindikalno organizuju prema sadašnjem modelu. Uz to, kapital i svojina se štite mnogo više nego rad. Uzmite, na primer, neku autobusku, železničku, metro stanicu ili aerodrom gde je sprovedena automatizacija. Tu je pre 10-15 godina radio veliki broj ljudi, od prodaje karata preko ulaza do kontrole putnika i raznih drugih poslova. Danas tu nema zaposlenih, neki ljudi i dalje putuju ali se pitanje cene i distribucije profita ne postavlja“, rekao je on. 

Pavićević je rekao da postoje čitave kategorije ljudi koji rade bez ugovora koji bi ih štitili od samovolje poslodavca.

„Danas postoje agencije koje zapošljavaju ljude a onda ih rentiraju kao radnu snagu kod drugih poslodavaca… Oni ne mogu u jednoj firmi da naprave sindikat. Pored toga, u agencijama imaju ugovore sa nultom osnovicom koja ne obavezuje poslodavca da ih plaća ukoliko u nekom periodu nisu bili angažovani. Tu ima prostora koji bi sindikati mogli da iskoriste za neke drugačije oblike organizovanja ljudi. Recimo, zakon o zadrugama dopušta da se ti ljudi samoorganizuju. Dakle treba naći razne načine da se ti ljudi na neki način povežu i tu sindikat može da ima važnu ulogu“, istakao je.

Pavićević smatra da je štrajk delotvorno sredstvo borbe kojim se radnici direktno konfrontiraju sa poslodavcem.

„To je možda i jedini legalan način da pokažete da čitav sistem zapravo zavisi od vas. Jer, tako se poslodavcu može napraviti šteta koja njemu nikako ne odgovara i zbog koje može biti spreman za neki dogovor sa zaposlenima. Problem je što ovo sredstvo nije dostupno mnogima“, zaključio je Pavićević