Pej Pal cunami

Elektronska trgovina u Srbiji pokazuje se kao jedna od najbrže rastućih grana privrede, ali tom rastu preti potpuno nejasna zakonska regulativa, koja pre svega carinu dovodi u situaciju da bude ključna prepreka daljem razvoju, pošto je egzaktno definisanje krajnje cene proizvoda kupljenih putem Pej Pala u inostranstvu postalo praktično nemoguće. Sve zavisi od lične procene carinika da li će ili neće priznati vrednost pošiljke iskazanu na kutiji, a to može da znači razliku u ceni koja ide i preko 30 posto naviše.

Tako se dolazi do sledećeg apsurda: kupujući proizvod na internet prodavnicama kao što su Amazon ili Ebay, plaćate potpuno jasnu, egzaktnu cenu proizvoda do poslednje decimale, koja uključuje i cenu poštanskih usluga, koja je posebno odvojena od osnovne cene samog proizvoda, ne bez razloga. Na deklaraciji koja se nalazi na kutiji iskazani su svi detalji pošiljke, da li je u pitanju DVD, knjiga ili nešto treće, kao i količina i pojedinačna cena svakog proizvoda koji se nalazi u pošiljci. U praksi, onako kako to danas zakoni Srbije dozvoljavaju, carinici uopšte nisu u obavezi da poštuju tu deklaraciju, oni mogu ličnom procenom da povećavaju vrednost pošiljke, a takođe, umesto da kao osnovu za carinjenje koriste cenu samog proizvoda, predmet carinjenja su i poštanske usluge isporuke. Tako je efektivna vrednost pošiljki koje se ne carine, u startu smanjena za 20 do 25 posto, pa je samim tim prag od 50 ili 70 evra vrednosti pošiljke na koju se ne plaća carina u Srbiji, u praksi praktično 35 ili 55 evra. Dodatna zbrka nastaje kada se dođe do toga da li se na neke vrste proizvoda kupljenih putem Amazona i sličnih internet prodavnica naplaćuje PDV ili ne, a posebno pitanje dodatnih troškova za krajnjeg kupca nastaje kada carinici naplaćuju samo otvaranje pošiljke, čak i u slučaju kada se ispostavi da osnove za carinjenje pošiljke koju su otvorili, jednostavno nema.

Odmah nakon potpuno iznenadnog ulaska Pej Pala u Srbiju ovog proleća, postalo je jasno da postojeće radno vreme carinskih i poštanskih službi mora da se drastično poveća, ali i uvede smenski rad, pošto je po podacima Uprave carina, ukupni broj pošiljki koji dolaze na carinjenje nakon ulaska Pej Pala u Srbiju porastao za 50 posto u odnosu na 2012. godinu. Tako je postalo jasno da je carinsko-poštanski segment elektronske trgovine u Srbiji morao u trku, a ne u hodu, da povećava broj ljudi koji rade na procesuiranju pošiljki iz inostranstva, da hitno investira u elektronske sisteme praćenja i obrade pošiljki, koji još uvek nisu u punom pogonu, posebno u carinskom delu, tako da je neminovno došlo do produženja roka isporuke pošiljki iz inostranstva. Umesto najavljenog ulaska Pej Pala u Srbiju do kraja 2013. godine, veliki deo carinskog i poštanskog sistema doživeo je pravi cunami kada je doneta odluka da se taj proces drastično i bez najave ubrza, tako da je već u maju krenula prava bujica pošiljki , koja se meri stotinama hiljada, pa je jako teško oteti se utisku da su se ove službe u ovako nenormalnom spletu okolnosti, u stvari pokazale dosta dobro. Svi problemi koji su nastali u praksi, pre svega su u sferi zakonske regulative, koja je arhaična i stvara zbrku, tako da je odijum prema carini ili pošti, zbog velikih dodatnih naplata na pošiljke pogrešno usmeren, pošto je sasvim jasno da je upravo zakonodavni okvir koji, kao, reguliše elektronsku trgovinu u Srbiji, u realnom životu potpuno pregažen u maju mesecu ove godine ulaskom Pej Pala. I tako pregažen, mora hitno da se menja, pošto preti da potpuno poništi sve pozitivne efekte bilo kakve elektronske trgovine u Srbiji.

Postaje jasno da se broj ljudi koji koriste internet u Srbiji već danas meri milionima, što prevazilazi sve projekcije od pre samo pet ili deset godina, pa zato i ne čudi matematička progresija rasta obima elektronske trgovine, koja očigledno veliki deo državnih službi dovodi u stanje potpune panike. Pa se samim tim elektronska trgovina doživljava kao neka vrsta pošasti, ogromnog troška za carinu i poštu, ali i mogućnosti za odlivanje ogromnog novca van zemlje. Prava inflacija državnih nameta na pošiljke kupljene na stranim internet prodavnicama, može se shvatiti i kao pokušaj državnog aparata da stanovništvo Srbije nekako odvrati od ovog vida kupovine. To što elektronska trgovina raste brže od kapaciteta države da taj rast adekvatno prati, ne znači da sada država treba da ubije elektronsku trgovinu i potpuno obesmisli ulazak Pej Pala u Srbiju.

To pre svega znači da bi država morala da ubrzano radi na tome da od elektronske trgovine napravi polugu ozbiljne ekonomske politike,koja će doneti preko potrebnu konkurenciju na zatvoreno i monopolizovano tržište Srbije, i građanima obezbediti mogućnost kupovine širokog spektra proizvoda po povoljnijim cenama. Pre svega, to bi omogućilo smanjenje obima sive ekonomije, pošto građani Srbije masovno kupuju u stranim hipermarketima, i na to uglavnom ne plaćaju nikakvu carinu, poštarinu ili PDV, pa su zato ulice Srbije preplavljene proizvodima globalnih svetskih brendova sa mađarskim, poljskim ili bugarskim ambalažama. Cena te robe sa uličnih tezgi ili privatnih garaža je, nakon svih troškova transporta i šverca, i do 50 posto ispod cena koje se diktiraju u zvaničnoj maloprodaji i možda je upravo tu prostor da država jednim udarcem ubije više muva. Da odobri kupovinu putem interneta, po predvidivim i ekonomski realnim uslovima, da se tačno zna koliko i za koje vrste proizvoda iznosi poresko i carinsko opterećenje, pa bi onda mnogo brže nego što to bilo ko očekuje, mogli da dobijemo i pad cena u maloprodaji u Srbiji, ali i rast poreskih, carinskih i poštanskih prihoda, pošto bi se veći deo crne trgovine uvoznom robom široke potrošnje u Srbiji, ovim potezom praktično potpuno obesmislio. Plaćale bi se i carine, i PDV, i poštarine, ali u iznosu koji bi kupovinu na crno u inostranstvu učinio neisplativom, a državi obezbedio potpuno nove prihode. A od te kupovine na crno, Srbija danas trpi štetu koja se meri stotinama miliona evra.

Održavanje postojećeg stanja u trgovini,čekanje da Lidl kupi stotu lokaciju u Srbiji, pa da onda počne da razmišlja kada će i kako početi da to gradi sve odjednom, nema previše smisla, a građani iz godine u godinu tonu sve dublje, poreski prihodi padaju, tako da postaje jasno da Lidl očigledno ima sve vreme ovog sveta, ali to vreme nemaju građani Srbije, koji se nalaze na ivici ekonomskog kolapsa. Upravo zato, neuporediva brzina koju sa sobom nosi elektronska trgovina, mogućnost da poput Pej Pala, praktično preko noći otvori pravu bujicu mogućnosti kupovine, nešto je što bi odgovorna država morala da iskoristi. Da ne govorimo o tome šta bi za Srbiju značilo ukoliko bi globalni giganti poput Amazona, odlučili da izgrade neki svoj Amazon.rs regionalni centar, koji bi pored tržišta Srbije, mogao da servisira elektronske kupovine za čitav region jugoistočne Evrope, da zaposli hiljade ljudi, podigne prihode PTT Srbija do nivoa koji se godišnje meri desetinama miliona evra. Preduslov za to je samo jedan: da građanin Srbije koji kupuje, uvek tačno zna koliko ga košta kupovina preko interneta, a da se ukine postojeći kazino model elektronske trgovine, u kome niko živ ne zna kolika će biti carina, ima li ili nema PDV-a, i hoće li ili neće carinik naplatiti otvaranje pošiljke.