Petrović: U Srbiji nisu heroji privatnici, već neka druga lica

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pravni sistem je naravno važan, i besmisleno je polemisati o tome. Ali, slabosti pravnog sistema ne pogađaju strane investitore jer su oni iznad sistema, i svoje „pravo“ ostvaruju direktnim dogovorom sa vlastima. (U tome je velika sličnost sa načinom na koji funkcionišu i tajkuni). Pravni sistem je potreban građanima i malim preduzetnicima, jer su oni najveće žrtve lošeg sistema.
   Nevolja je što i kada imate dobar pravni sistem, za razvoj su potrebni novac i razvojna politika. Priču o pravnom sistemu i ambijentu nameću u pravilu neoliberalni ekonomisti, kako bi opravdali potpuno ekonomsko propadanje koje je posledica nepostojanja razvojne politike. Ekonomija dakle propada jer je loš ambijent, a ne jer je kapital otrovno skup npr..

2. Јавни сектор није сам себе направио оваквим какав је данас. Узгред, ни приватни сектор, поготово његови најмоћнији представници, не разликују се превише од јавног сектора. Стање у јавном сектору и друштву у целини je последица лоше и безидејне политичке елите коју саветују стручњаци лојални или тајкунској елити, или странцима.

3. U Srbiji moćni privatnici varaju male privatnike, banke prave budale od svojih klijenata, preduzeća se kartelski organizuju i varaju potrošače. Istini za volju, to nije specijalitet samo privatnog sektora i nije specijalitet samo u Srbiji.Ako je privatni sektor efikasniji, zašto je Srbija danas u gorem stanju nego u socijalizmu? Zašto su preduzeća koja su nekada dobro radila, sada propala (kada su privatizovana)? Zašto nisu procvetala?

4. Kada je o neoliberalima reč, ponoviću svoju raniju tezu. Kada su ekonomska i politička elita slabog znanja i nejakog iskustva, tada je neoliberalna doktrina dar sa neba. Ona vam implicitno kaže, da i kada ne znate mnogo, možete efikasno upravljati – tržište će sve urediti bez vas i mimo vas.

5. Većina srpskih ekonomista u horu izgovara mantre i svi se slažu da je za izlazak iz krize neophodno promeniti privredni ambijent, popraviti poslovno okruženje, sprovesti institucionalne i strukturne reforme. Recitacije se nadalje nastavljaju podukama javnosti da je potrebno srpsku ekonomiju okrenuti izvozu i pospešiti priliv stranog kapitala. Teze su apsolutno tačne, nema im se šta zameriti, osim što su savršeno beskorisne.
   Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. Po istoj logici, oni koji žele učešće u debati, moraju davati konkretne predloge kako da se defekti otklone i moraju predlagati mere za saniranje ekonomskog sistema. U ovakvu debatu valja ući bez straha. I pogrešni predlozi su korisniji od beskonačnih fraziranja koji simuliraju debatu i troše dragoceno vreme.

   1. Iako nisam ekonomista, pokušaću dati svoj doprinos u smislu da se ne mora odustati od “ideje korporatizacije javnih preduzeća”, kako navodi gospodin Petrović. Opšte poznati uobičajeni razlozi nekorporativnog upravljanja (nekompetentnost u vidu nivoa znanja i iskustva) i/ili nesavesnosti u radu (nepostojanje zakonske osnove za sankcionisanja) mogli bi se ublažiti sledećim merama: Uvesti obavezu menadžmentu da primenjuje neku u svetu priznatu definiciju savremenog menadžmenta i razmotriti opravdanost vraćanja u Krivični zakonik Srbije adekvatno modifikovanog bivšeg poglavlja “Nesavestan rad u privrednom poslovanju”, koji je iz njega izbačen pre desetak godina. Predlažem definiciju menadžmenta P.F Drucker-a: “Sakupljanjem raspoloživog znanja, pronalaziti kako ono najbolje može biti primenjeno u postizanju željenih rezultata”

6. Još bolje, radi se o evergreen melodijama koje se uz veoma mali rizik greške mogu ponavljati uvek i svuda, bez obzira na dubinu krize i stanje ekonomije o kojoj se poje. Ove teze se mogu koristiti i za davanje saveta drugim državama, pa se tako može postati i međunarodni ekspert. Istina je – ambijent, uvek i svuda, može biti bolji nego što jeste, reforme su svima povremeno potrebne, a inostranih investicija nikada nikome dovoljno. Poruka po sebi ne ide dalje od „velike tajne“ – daleko je bolje biti pametan i lep, nego glup i ružan. Niko ko ovakve predloge daje ne može pogrešiti, pa mu je pisano da uvek bude mudar i da uvek bude u pravu.

   Nevolja ovog pristupa je što se na njegovim temeljima ne može graditi ekonomska politika. Preporuke ne služe da se otkrije istina već da se sakrije bezidejnost, ili da se eventualno promoviše ideologija. Nema te vlasti koja fraze i opšta mesta može operacionalizovati i prevesti u valjanu ekonomsku politiku.

7. Ekonomski teoretičari koje empirija ne interesuje ili koji prema njoj osećaju snažan otpor, imaju svoje mesto u sistemu. Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu. Društvu daleko više.