Plaćamo li odštetu svima ili samo Šahdanoviću

Po tumačenju gospodina Carića, štediši Invest banke Tuzla Sakibu Šahdanoviću sud je dosudio i isplatu nematerijalne štete „jer je pretrpeo izvesnu patnju“, ali to ne obavezuje Srbiju da po 4.000 evra isplati i svim ostalim štedišama koji takav zahtev nisu postavili.

Tačan broj štediša na koje se ovaj deo odluke Suda odnosi teško je utvrditi, ali se sigurno radi o višemilionskom iznosu. Evropskom sudu za ljudska prava obratilo se 8.000 štediša Ljubljanske banke i Invest banke Tuzla u 1.650 parnica, a ukoliko bi samo njima ipak bio isplaćen ovaj iznos za nematerijalnu štetu, Slovenija i Srbija bi, pored njihove okamaćene štednje u toj banci, morala da isplati oko 32 miliona evra.

Donošenjem pilot-presude u slučaju stare devizne štednje, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu konačno se umešao u natezanja država sukcesora oko sprovođenja Sporazuma o pitanjima sukcesije i tako praktično dao uputstvo građanima i firmama sa područja bivše SFRJ koji je najefikasniji način da do sukcesione pravde i oni dođu.

Slučaj će, međutim, naročito biti komplikovan u odnosima između Hrvatske, koja je (privremeno)preuzela na sebe isplatu dela duga Ljubljanske banke hrvatskim štedišama, i Slovenije, koja preti da će po nju povoljno rešenje ovog spora biti uslov da ratifikuje pristupni sporazum Hrvatske Evropskoj uniji. Tokom proteklog vikenda i neposredni pregovarači i ministri inostranih poslova dve države razmenili su suprotna gledišta o trenutnom stanju tog spora: Zagreb je tvrdio da je u razgovorima između Zdravka Rogića, sa Hrvatske, i Franca Arhara, sa slovenačke strane, postignut dogovor koji Hrvatsku zadovoljava, dok je Ljubljana odgovorila da će spor prepustiti Banci za međunarodna poravnanja samo pod uslovom da Vlada Hrvatske povuče punomoćja koja je po tužbama pred hrvatskim sudovima dala Zagrebačkoj i Privrednoj banci Zagreb. Banka za međunarodna poravnanja već je jednom odbila da u rešavanju ovog spora bude posrednik.

Hrvatska i Slovenija za vikend su nastavile da se spore i oko toga da li će rešenje spora oko štednje hrvatskih štediša u Ljubljanskoj banci biti smetnja, odnosno uslov da Slovenija ratifikuje pristupni sporazum između Hrvatske i EU. Dok je Hrvatska odlučna u mišljenju da su te dve stvari odvojene, izvestilac Evropskog parlamenta za Hrvatsku Libor Rouček izjavio je da bi „Ljubljanska banka mogla uticati na proces proširenja EU“, a sudija Zupančič, član sudskog veća Evropskog suda za ljudska prava koje je pilot-presudu o deviznoj štednji donelo, na tom je sudu tvrdio da će ulazak Hrvatske u EU zavisiti od uspešnosti pregovora Zagreba i Ljubljane oko ovog pitanja.

Prema medijskim navodima, hrvatske štediše koje štednju u Ljubljanskoj banci nisu prenele na druge banke, dakle nije im je isplatila Hrvatska, od Slovenije, kao odgovorne za Agenciju na koju su prenete obaveze Ljubljanske banke, potražuju oko 300 miliona evra!

Aneks G ili Aneks C

Slovenija i Srbija bile su stanovišta da bi pitanje stare devizne štednje trebalo da se reši na teritorijalnom principu, kroz Sporazum o sukcesiji u okviru Aneksa C. Predstavnici drugih država sukcesora, pa i oni u Evropskom sudu za ljudska prava, bili su, međutim, mišljenja da je obaveza isplate stare devizne štednje na državama u kojima su sedišta predmetnih banaka i da se tu ne radi o pitanjima u vezi sa sukcesijom u okviru Aneksa C, nego o pitanjima u vezi sa privatnom imovinom u okviru Aneksa G. Evropski sud za ljudska prava dao je za pravo ovom drugom gledištu.