„Plan“ za platu od 900 evra rasturio bi srpsku ekonomiju

Naime, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predstavljajući program „Srbija 2025“, kao jedan od prvih ciljeva postavio je da te godine prosečna plata dostigne 900 evra, a penzija 430 do 440 evra.

Ekonomisti okupljeni oko Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) izračunali su da je moguće da plate porastu za 80 odsto (ako se kao početna tačka uzmu plate od 500 evra koliko bi trebalo da dostignu u ovom januaru) uz nominalni privredni rast u narednih šest godina od 7,1 odsto (inflaciju od tri odsto) što bi donelo kumulativni rast BDP-a od 51 odsto.

Razlika između rasta plata i rasta BDP-a mogla bi se nadoknaditi iz četiri izvora: smanjenjem udela investicija u BDP-u, povećanjem udela neto plata u BDP-u, povećanjem trgovinskog deficita i realnim rastom BDP-a od sedam odsto u ovom periodu (odnosno nominalnim od 10 odsto).

Kao uporediv slučaj u kom je to postignuto navedena je Rumunija u prethodnih šest godina u kojoj je prosečna plata povećana sa 357 na 641 evro.

Međutim, ekonomisti koji su skeptični prema ovom obećanju ističu nekoliko okolnosti zbog kojih je dostizanje plate od 900 evra malo verovatno, a ukoliko se desi moglo bi da ostavi ekonomiju u velikim problemima.

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ističe da samo obećanje deluje nerealno i „malo predizborno“.

„To bi se negativno odrazilo na privredu jer bi značilo veliko povećanje trgovinskog deficita i deficita tekućeg računa, a on je već na prilično visokom nivou, od oko šest odsto BDP-a. Mi nemamo visoku štednju iz koje bismo mogli da finansiramo investicije i nemamo rezerve kao što je imala Kina pre nego što je krenula u visok privredni rast i rast plata koji je bio još veći. Rast plata iznad rasta BDP-a i produktivnosti, a produktivnost je ključna veličina ovde, doveo bi do pada konkurentnosti naše ekonomije. Uz to, plan podrazumeva fiksni kurs, odnosno relativno jačanje dinara prema evru. Dinar već tri godine jača prema evru i relativno povećanje iznosi sedam odsto. Šta će biti sa konkurentnošću privrede ako bude jačao još šest godina? Eventualno povećanje neto plate u bruto plati, što znači veliko smanjenje poreza i doprinosa, uticalo bi na smanjenje budžetskih prihoda i posledično smanjenje kvaliteta javnih usluga. Ovoliko povećanje plata uz najavljene državne investicije od 14 milijardi evra do 2025. godine nema šanse da se desi uz umeren deficit budžeta kako je predviđeno fiskalnom strategijom, već bi zahtevalo dosta veći budžetski deficit“, objašnjava Arsić, napominjući da nije pitanje samo rešiti matematički problem već shvatiti ekonomske posledice takvih poteza.

Prema njegovim rečima, da bi rast plata bio održiv on mora biti u skladu sa rastom produktivnosti, a u evrima nešto više, do rasta BDP-a, dok mi već nekoliko godina imamo rast plata iznad rasta produktivnosti.

„Ovo je nerealno obećanje kao što je bilo nerealno i da će prosečna plata biti 500 evra do kraja 2016. godine“, zaključuje Arsić.

Slučaj Rumunije koji dokazuje da je rast plata od 80 odsto za šest godina moguć, nije dobar, smatra ekonomista Dragovan Milićević. On ističe potpuno različite početne pozicije Rumunije pre pet, šest godina i Srbije danas.

„Rumunija je imala veoma malo učešće bruto plata u BDP-u od oko samo 19,4 odsto u 2015, 21,6 odsto u 2016. godini, do 28,3 odsto BDP-a u 2019. godini. Učešće bruto plata u Srbiji konstantno se kreće oko 41,5 odsto BDP-a. Dakle, Rumuni su imali prostora u BDP za povećanja plata i nakon prosečnog rasta zarada od preko 14 odsto godišnje prethodnih pet godina njihovo učešće plata u BDP-u je opet za trećinu manje nego u Srbiji“, napominje Milićević.

Druga važna pretpostavka koja je čini se zanemarena je produktivnost. Milićević ističe da je u Rumuniji od 2015. do 2019. godine produktivnost rasla u proseku za 8,2 odsto godišnje, pa je produktivnost u 2016. bila za 48 odsto viša nego 2014. godine.

Produktivnost srpske privrede raste po stopi od svega jedan odsto godišnje (prema podacima Svetske banke iz Nove agende privrednog rasta Srbije).

Milićević ističe da prosečna godišnja stopa rasta plata treba da bude 11,4 odsto uz stabilan kurs i cene, što na prvi pogled nije neizvodljivo.

„Međutim za to važe pretpostavke da bruto domaći proizvod raste po ovoj stopi i da se broj zaposlenih ne menja“, kaže Milićević.

Prema njegovoj računici, zbog odliva stanovnika broj formalno zaposlenih u narednom periodu teško da može da pređe 2,35 miliona. Za njihove plate sa prosečnih 900 evra biće potrebno 40,86 milijardi evra.

„Pri ovoj proporciji raspodele, bruto domaći proizvod bi morao biti 98,1 milijardu evra. Prosečni realni godišnji rast BDP-a u narednih šest godina bi onda trebalo biti 14,16 odsto. Ni jedna zemlja ne može imati ovaj procenat rasta“, napominje Milićević.

On spominje i druge, manje verovatne scenarije.

„Recimo da se vlasnici kapitala odreknu profita i da država smanji učešće u raspodeli BDP-a za preko dve trećine, što bi onda značilo da nema penzija, socijalnog osiguranja, niti funkcionisanja javnih službi. Takođe, da se smanji broj zaposlenih u javnom sektoru na oko 150.000 što je takođe neizvodljivo jer nema lekara, profesora, učitelja javnih službenika itd.“, kaže on.

Drugi scenario je da se do zarade od 900 evra dođe kroz „inflatorni porez“.

„Ukratko rečeno, kurs evra ostaje stabilan dok cene rastu, a Srbija brani zvanični kurs kroz odliv deviznih rezervi (dok ih ne potroši). Uspostavlja se ponovo sistem dvojnog kursa, kapital beži iz zemlje, dolazi do finansijske eutanazije. To smo već videli“, zaključuje Milićević.