Plodno tle za manipulacije

Savezu samostalnih sindikata Srbije reprezentativnost je istekla u decembru prošle godine, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ od 2008. godine nisu obnovili status reprezentativnog sindikata, a Unija poslodavaca, koju zastupa Nebojša Atanacković, nije dobila rešenje Ministarstva rada i socijalne politike. Od svih 18 članova SES-a, jedino predstavnici Vlade Republike Srbije imaju nesporan legitimitet koji su stekli na parlamentarnim izborima u maju prošle godine. Od ovakvog sastava SES-a korist ima jedino vlast, a zaposleni, sve sindikalne organizacije i privrednici su na čistom gubitku.

Reprezentativnost Konfederacije slobodnih sindikata uopšte nije sporna, ali KSS izgleda trenutno nije poželjan socijalni partner ni vlastima, ni predstavnicima Unije poslodavaca Srbije, pa ni kolegama iz SSSS i „Nezavisnosti“, jer ulaskom Konfederacije u Savet imaće neku stolicu manje.

Konfederaciji slobodnih sindikata trebalo je punih deset godina da dokaže koliko nas ima, 220.000 zaposlenih u javnom sektoru i velikim sistemima, i prirodno je da baš na važan jubilej, desetogodišnjicu od osnivanja, velika sindikalna organizacija proslavi to i ulaskom u Socijalno-ekonomski savet. Možda je to prava nagrada za deset godina strpljive kolegijalne solidarnosti u interesu svih radnika. No, da bi se aktuelna sindikalna scena bolje razumela, neophodno je pojasniti nekoliko zakonskih akata i uopšte rad državnih institucija.

Zakon o socijalno-ekonomskom savetu jedan je od najkraćih zakonodavnih dokumenata u novijoj istoriji Republike Srbije. Da su se autori potrudili malo više, u tih 27 članova Zakona o SES-u, na pet strana papira, mogao je precizno i jasno da se definiše socijalni dijalog, kao i prava i obaveze Socijalno-ekonomskog saveta, od čijeg mišljenja i stava zavisi sudbina zaposlenih iz cele Srbije. Zakon o SES-u ima niz nedostataka i nedorečenosti, ali ovom prilikom treba se zadržati na tri osnovne mane.

1) Prva je ta što su ovlašćenja SES-a ograničena. Savet donosi odluke u formi stava, mišljenja, inicijative, preporuke i zaključka, ali njegove odluke nisu obavezujuće i vlada, odnosno predlagač zakona, može novi zakon da podnese skupštini na usvajanje, iako je mišljenje Saveta bilo negativno.

2) Druga mana Zakona o SES-u jeste ta što se na sednicama, o svim pitanjima, odlučuje konsenzusom. Socijalno-ekonomski savet ima 18 članova, i to šest predstavnika Vlade Srbije, šest predstavnika reprezentativnih sindikata i šest predstavnika reprezentativnih udruženja poslodavaca, koji se imenuju na četiri godine. Nijedna odluka ne može da prođe Savet, ako ona nije jednoglasna, što stvara niz poteškoća u radu SES-a. Nije redak slučaj da pojedini članovi blokiraju odluke Savetu tako što jednostavno „nestanu“ baš u momentu kada je njihov glas neophodan. Savet je inače u nekoj vrsti hibernacije i tihog bojkota socijalnog dijaloga, a posebno od kada je u martu prošle godine za predsedavajućeg izabran Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca. Kao kuriozitet u radu Saveta treba napomenuti da je Atanacković za ovih deset meseci sazvao četiri redovne sednice, od kojih su dve bile prvenstveno zbog imenovanja novih članova Saveta, predstavnika Vlade.

3) Treća i najbitnija mana Zakona o SES-u od kada je zvanično počeo sa radom, od aprila meseca 2005. godine, jeste metod kojim se utvrđuje reprezentativnost partnera u socijalnom dijalogu. Pitanje statusa reprezentativnosti glavna je prepreka za funkcionisanje socijalnog dijaloga i njegovih institucija, prvenstveno SES-a. Način utvrđivanja reprezentativnosti socijalnih partnera definisan je Zakonom o radu Republike Srbije i utvrđivanje reprezentativnosti povereno je Ministarstvu rada i socijalne politike. Sindikati koji su ranije stekli reprezentativnost povremeno blokiraju rad Odbora za utvrđivanje reprezentativnosti zbog čega se proces odugovlači, a zahtevi za reprezentativnost, kako sindikata tako i poslodavačkih organizacija, nepotrebno gomilaju.

Tako zbog povlačenja predstavnika SSSS, kako je konstatovao tadašnji ministar Rasim Ljajić, Odbor za utvrđivanje reprezentativnosti nije rešavao ni po jednom zahtevu od novembra 2009. do marta 2011. godine. Ljajić je u skladu sa Zakonom o radu osnovao komisiju koja je prebrojala 183.384 pristupnica iz jedanaest delatnosti i grana, koje čine Konfederaciju slobodnih sindikata, i na osnovu međunarodnih i domaćih propisa, a imajući u vidu da je u tom momentu Konfederacija imala više od deset odsto članova od ukupno 173.763 zaposlenih u Srbiji, 3. maja 2012. godine dobila je rešenje o reprezentativnosti. Predsednik SSSS Ljubisav Orbović je zbog toga čak i tužio Ministarstvo rada i socijalne politike, ali je Upravni sud u Beogradu, u septembru prošle godine, odbacio tužbu uz obrazloženje da reprezentativnost KSS ni na koji način ne ugrožava njegovo sindikalna prava.

KSS se tri puta pisanim putem obraćala Atanackoviću sa zahtevom da kao predsedavajući Saveta uključi Konfederaciju u rad SES-a. Iz te ustanove nije stigao nijedan odgovor, niti bilo kakav dopis, zbog čega je Konfederacija protiv Atanackovića podnela krivičnu prijavu. To je, nažalost, bio jedini način da Konfederacija slobodnih sindikata otvori novu stranicu zapečaćenog testamenta. Sada u još većem broju i u ime 220.000 članova sindikata.

Autor je predsednik Konfederacije slobodnih sindikata