Po uzoru na OPEK

Moć OPEK-a rasla je uporedo sa rastom zavisnosti sveta od nafte, tako da se sada postavlja pitanje da li je, možda, kucnuo čas, da se formira slična organizacija koja bi okupljala radnike migrante? Imajući u vidu da je OPEK uspeo da zaštiti interese svojih članica, za koje te zemlje ne bi mogle da se pojedinačno izbore, u vreme potresa na tržištu politička sredstva i kolektivno delovanje, čiji simbol predstavlja OPEK, mogu da budu delotvorniji od javne politike. Države koje danas „izvoze“ radnu snagu ne razlikuju se od država koje su pre 56 godina osnovale OPEK. Naime, baš kao što je bio slučaj u prošlosti sa članicama OPEK-a, i sada je reč o državama čije je tržište „ranjivo“. Činjenica je, takođe, da su države sa manjkom radnika i one iz kojih migrira radna snaga međusobno zavisne, ali uvek postoji opasnost da „uvoznici rada“ pooštre pravila u vezi sa imigracijom ili propise na trži?tu rada, zbog čega su „izvoznici“ u stalnoj neizvesnosti. Zbog te neravnoteže „izvoznici radne snage“ mogu da snose ozbiljne posledice, s obzirom na to da novac koji šalju radnici iz inostranstva u matične države predstavlja suštinski izvor prihoda za mnoge zemlje u razvoju, odnosno znatno je važniji od ostalih priliva finansija, uključujući direktne investicije iz inostranstva i ostale vrste pomoći. Ilustracije radi, prema podacima Svetske banke, novac koji su u 2013. godini poslali gastarbajteri činio je između 20 i 24 odsto bruto domaćeg proizvoda Filipina i Indonezije, 42 odsto BDP-a Tadžikistana, 32 odsto BDP-a Kirgizije, 17 odsto BDP-a Libana, 10,8 odsto BDP-a Jordana, 9,9 odsto BDP-a Jemena i 6,6 odsto BDP-a Egipta i Maroka.

U velikoj broju država u usponu radna snaga predstavlja jedan od ključnih preduslova za povećanje proizvodnje, baš kao što su to resursi u nekim drugim zemljama. Kada razmišljamo o migraciji radnika, prva pomisao su poslovi koji ne zahtevaju veliku stručnost, uglavnom u domenima poljoprivrede, građevinarstva i usluga, ali države poput Jordana i Libana sada ulažu u obrazovanje radnika kako bi mogli da budu konkurenti sa radnom snagom u drugim delovima sveta. Stoga, potrebno je da „izvoznici radne snage“ zaštite svoja ulaganja u ljudske resurse, a najefikasniji način da se to učini jeste uspostavljanje organizacije po ugledu na OPEK. Kada bi Jordan i Liban udružili snage sa Kinom, Meksikom, Indijom i drugim „izvoznicima radnika“, stekli bi veliku moć u kolektivnim pregovorima o zaradama, kao i o uslovima za dobijanje viza i drugim pravilima, od čega bi imale koristi i države koje nisu članice organizacije imajući u vidu činjenicu da bi se izmenili globalni propisi. Istovremeno, „uvoznici radne snage“ morali bi da se nadmeću za pristup kolektivnom tržištu a ne pojedinačnim nacionalnim tržištima, a države kojima bi to pošlo za rukom bile bi u velikoj prednosti u odnosu na ostale.

Novi sistem sprečio bi „države izvoznice radne snage“ da nanose štetu same sebi zaključivanjem bilateralnih sporazuma, dok bi vladama bilo olakšano da donose odluku o minimalnim zaradama za različite profesije i nivoe obrazovanja. Imajući u vidu da bi se ceo proces odigravao na globalnim tržištima, „novčana vrednost“ određenih zanimanja postala bi transparentnija, od čega bi korist imali i univerziteti i studenti i zaposleni i poslodavci. Takav princip omogućio bi i „državama uvoznicama radne snage“ da ubiraju poreze na osnovu novouspostavljenih minimalnih zarada, dok bi novac koji zarade gastarbajteri ostao neoporezovan. U tom kontekstu, organizacija država „izvoznika rada“ predstavljala bi dopunu sindikatima, tako što bi se osnažio položaj zaposlenih u državama u kojima su sindikati slabi ili gde nije dozvoljeno njihovo osnivanje.

Autor je rukovodilac Sektora za inovaciju i politiku u poslovnoj školi INSEAD