Podeliti teret teških vremena

U procenjivanju dobitaka postignutih ekonomskim rastom greška je fokusirati se na to da li je razlika između prihoda bogatih i siromašnih povećana ili smanjena. Ako je nečija godišnja zarada porasla sa 300 na 500 dolara, to bi možda moglo da bude dovoljno da ga izvuče iz ekstremnog siromaštva i napraviće veliku razliku u njegovom blagostanju i blagostanju njegove porodice. Ako, u isto vreme, prihodi osobe koja zarađuje milion dolara skoče za 100.000, razlika u prihodima će se povećati. Međutim, kako 100.000 dolara ne menja mnogo u blagostanju osobe koja zarađuje milion dolara, razlika u blagostanju će se smanjiti. Verujem da ne treba zaista da se fokusiramo na nejednakost u svakom slučaju. Prioritet treba da bude dat smanjivanju nepotrebne patnje. Zato je pravo pitanje ovo: da li je ekonomski rast prethodnih godina doneo boljitak siromašnima?

Ako gledamo iz svetske perspektive, jasno je da jeste. Tokom 1981. otprilike četiri od deset osoba na planeti živelo je u ponižavajućim uslovima prema kojima Svetska banka definiše ekstremno siromaštvo. Sada je to manje od jedne osobe među četiri. Čak i u apsolutnim terminima, uprkos rastu populacije, broj ekstremno siromašnih osoba pao je tokom tog period, sa 1,9 milijardi na 1,4 milijarde. Posebno velikog smanjivanja siromaštva bilo je u zemljama kao što su Kina i Indija. Ima li toliko značaja što su nekolicina Kineza i Indijaca postali milijarderi, ako su se u tom procesu stotine miliona izbavile iz ekstremnog siromaštva? Međutim, izgledi da dođe do daljeg smanjivanja siromaštva u 2009. nisu dobri. Ako recesija snažno pogodi razvijene nacije, mnogi radnici će izgubiti posao. Porodice, koje više neće biti u stanju da otplaćuju hipoteke, izgubiće svoje domove. Sve to izaziva pravu patnju. Ljudi se navikavaju na određeni nivo komfora i nadaju se da će preći na nešto još bolje. Kada se ta očekivanja ne ostvare, teško je prihvatiti da imaš manje nego ranije. Može da se javi osećaj sramote i gubitak samopoštovanja zbog siromaštva, čak i u teškim vremenima. Bez obzira na to, siromašni u industrijalizovanim nacijama će ostati, u većini slučajeva, siromašni samo u poređenju sa onima kojima ide bolje. U SAD, 97 odsto onih koji su klasifikovani kao siromašni poseduju televizor u boji i automobil. Kada Amerikanci izgube posao, čak i ako nemaju imovinu, i dalje imaju pristup zdravstvenoj zaštiti i mogućnost da dobiju hranu.

Situacija sa 1,4 milijarde ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu je drugačija. Oni su siromašni prema apsolutnom standardu zasnovanom na najosnovnijim ljudskim potrebama. Ako recesija smanji potražnju za uvozom iz zemalja u razvoju, mnogi ljudi u tim zemljama će izgubiti posao. Oni neće imati bilo kakvu socijalnu zaštitu na koju mogu da se oslone. Mučiće se da prehrane svoje porodice. Kada padnu prihodi siromašne porodice, jedan od nekolicine troškova koje mogu da smanje jeste trošak slanja deteta u školu. Najosnovnija zdravstvena zaštita će biti iznad njihovih mogućnosti. To će biti mesto na koje recesija najjače udara. Neki će videti globalizaciju kao uzrok ove nevolje jer da siromašni nisu povezani za bogate putem trgovine, ne bi bili pogođeni recesijom. To je istina, ali takođe ne bi imali koristi od rasta koji je pomogao mnogima od njih da se izvuku iz siromaštva. Teško je naći samodovoljnost koja obezbeđuje adekvatan standard života za svetsku populaciju koja raste.

U ovoj groznoj situaciji, šta će uraditi bogate zemlje? One su se, u nekoliko navrata, obavezale da povećaju pomoćsiromašnima, a neke evropske zemlje počele su da ispunjavaju više ciljeve. Međutim, doći će u iskušenje da iskoriste trenutna teška vremena kao razlog za zabušavanje. Novoizabrani predsednik SAD Barak Obama izjavio je, pre nego što je izabran, da će duplirati međunarodnu pomoći obezbediti da bude efikasnija za siromašne. Međutim, kako je recesija udarila i cena spasilačkih paketa postala jasnija, on je nagovestio da bi mogao da odloži ispunjavanje tog obećanja. Razumljivo je zašto bi, usred izborne kampanje, kandidat to rekao jer, čak i u najboljim vremenima, povećanje međunarodne pomoći donosi nekoliko glasova u Americi. I sa dupliranjem pomoćSAD bi, međutim, ostala ispod 50 milijardi dolara godišnje, što je skromna suma u poređenju sa 685 milijardi dolara koliko je potrošeno u 2008. na odbranu. Sumnjam da bilo kojih 50 milijardi dolara u budžetu Pentagona može da učini više da svet bude sigurnije mesto od dupliranja pomoći za najsiromašnije u svetu. To nije korak koji treba da čeka povratak prosperiteta.

Autor je profesor bioetike na Prinston univerzitetu