Polisa za bezbrižnije penzionerske dane

Konstatovano je, između ostalog, da za razliku od okolnih zemalja, a naročito od razvijenog dela Evrope, Srbija dramatično zaostaje u toj oblasti, budući da se za životno osiguranje izdvaja samo 11 evra po glavi stanovnika, iako je reč o usluzi koja građanima može da obezbedi sigurnu nadoknadu, ili makar dovoljno dodatnih sredstava koja će im, uz državnu penziju, obezbediti dovoljno novca za pristojan život u starosti.

Prema rečima Kristofa Cetla, predsednika Upravnog odbora Grave osiguranja, životno osiguranje predstavlja značajan segment penzijske problematike, ali i siguran izvor sredstava za ulaganje u državne hartije. On je podsetio na činjenicu da je u ovom trenutku razlika između prosečne plate i prosečne penzije oko 100 evra, što znači da je penzionerima potrebno da iz dodatnih sredstava svakog meseca kompenzuju tu razliku kako bi zadržali isti nivo standarda koji su imali dok su bili u radnom odnosu. Ukoliko bi se penzijskom reformom utvrdilo usklađivanje rasta penzija sa zaradama tako da penzija ne može da bude niža od 60 odsto prosečne plate, ta razlika bi se uvećala za čitavih 300 evra. U oba slučaja, taj jaz bi mogao da bude premošćen minimalnim uplatama životnog osiguranja.

– Ukupna premija ostvarena u 2009. iznosila je 53,5 milijardi dinara, odnosno 558 miliona evra, od čega je 15 odsto, ili osam milijardi dinara, činilo životno osiguranje. To je pomak u odnosu na 2008. kada je taj udeo iznosio 12,2 odsto. I premija životnog osiguranja beleži rast od 24 odsto, ali je to i dalje skroman iznos od samo 11 evra po glavi stanovnika. U Srbiji trenutno posluje 13 osiguravajućih društava, ali 70 odsto tržišta pokrivaju tri najveća – Grave, Delta đenerali i Viner štediše. Ohrabruje, međutim, podatak da je 34 odsto, ili 2,5 miliona građana zainteresovano za životno osiguranje, dok je tri odsto potvrdilo da je zainteresovano da zaključi ugovor u naredne dve godine, što za osiguravajuće kuće znači 220.000 potencijalnih klijenata – istakao je Cetl.

On je dodao da razvoj životnih osiguranja znači i veći obim sredstava koja bi mogla da se usmere u kupovinu državnih hartija. To dalje znači da se investiranjem u dugoročne obveznice obezbeđuju sredstva za kapitalne investicije.

Na tom detalju insistirao je i Nebojša Divljan, predsednik Upravnog odbora Delta đenerali osiguranja, koji je ukazao na predlog predstavnika industrije osiguranja, koji se zalažu za tzv. francuski model koji podrazumeva da se klijentima svake godine vraća 25 odsto premije uplaćene u prethodnoj godini. To bi, tvrdi on, stimulisalo razvoj životnog osiguranja, dok bi se osiguravajuće kuće obavezale da celokupan iznos premije ulože u dugoročne državne obveznice.

– Ako bi u narednih pet godina pet odsto radnika zaključilo ugovor o životnom osiguranju, uz godišnju premiju od 350 evra, moglo bi se prikupiti čak 1,05 milijardi evra. Taj novac bi država mogla da iskoristi za ulaganja u infrastrukturu. Ovo je utoliko važnije ukoliko se zna da država ima ograničen pristup stranim izvorima kapitala i da posle prodaje Telekoma neće imati šta da ponudi inostranim kupcima – kaže Divljan.

Komentarišući najavljenu reformu penzijskog sistema on je ocenio da PIO fond mora da postane „protočni bojler“, koji dobijeni novac samo prosleđuje za penzije, „jer je minuli rad pojeden“, te da nikakva reforma građanima neće omogućiti pristojan život, već će samo smanjiti pritisak na budžet.

– Penzije nikada neće biti na nivou od 60 ili 70 odsto plate, pa makar gospoda Krkobabići, koji sjajno zastupaju svoju interesnu grupu, imali dvotrećinsku većinu u Skupštini. Reforma penzijskog sistema je, zapravo, kao fejslifting – ona će možda smanjiti pritisak na budžet, ali penzionerima koji će se osloniti samo na državne penzije neće obezbediti pristojan život. Reforma neće rešiti ni problem 2,3 milijarde dinara koliko se izdvaja za penzije. Što se tiče drugog stuba, odnosno obaveznog privatnog penzijskog osiguranja, mislim da je država propustila šansu da u taj poduhvat uđe u trenutku kada je ostvarivala velike privatizacione prihode. Sada za to nema snage. Ni treći stub, odnosno dobrovoljno penzijsko osiguranje, još nije pokazao spektakularne rezultate, pre svega zbog fleksibilnosti u vezi s dinamikom i količinom i visinom uplate. Moglo bi se reći da je u ovom trenutku samo jedna firma koja posluje na tržištu Srbije ozbiljan klijent dobrovoljnog penzijskog osiguranja. Reč je o kompaniji Filip Moris – zaključio je Divljan i dodao da bi jedno od rešenja mogla da bude štednja posredstvom životnog osiguranja.

On je ukazao i na još jedan obeshrabrujući podatak. U Srbiji se čak 95 odsto štednje građana nalazi na računima u bankama, a u Evropi samo 35 odsto – ostatak je raspoređen na životno osiguranje, investicione i penzijske fondove i druge vidove štednje i ulaganja.

Slobodan Ilić, državni sekretar Ministarstva finansija, naglasio je da će predlog osiguravajućih kuća o izmenama propisa koje će omogućiti da se građanima vraća deo prošlogodišnje premije, biti razmatran u narednih mesec dana i da će u tom intervalu biti pronađeni i odgovori na još neka sporna pitanja.

– Potrebno je analizirati efekte tog predloga na državni budžet i na rast štednje, a mora se uzeti u obzir i to da je projekat usmeren ka obveznicama nominovanim u evrima, a pošto se vlada zalaže za deevroizaciju, moramo da vidimo u kojoj valuti će te hartije biti denominovane. Inače, nekoliko faktora određuje ambijent za reformu penzijskog sistema. Mi primenjujemo sistem međugeneracijske solidarnosti, ali obeshrabruje podatak da smo, umesto sedam radnika na jednog penzionera, sada pali na jednog zaposlenog koji izdržava jednog penzionera. Zbog toga je rast zaposlenosti prioritet države, jer to je preduslov za ozbiljnu reformu penzijskog sistema – tvrdi Ilić.

On je ukazao i na to da je Srbija četvrta zemlja u svetu po starosti stanovništva i da svake godine, zbog negativnog demografskog trenda, „nestane“ grad veličine 30.000 do 40.000 stanovnika. „Zabrinjava i podatak da je samo 18 odsto penzionera ostvarilo pun radni staž, kao i da je u protekloj deceniji povećavan deficit PIO fonda koji država nadomešćuje. To je neodrživo. I ako bi se penzije finansirale samo iz doprinosa, one bi odmah morale da budu prepolovljene. Problem je, međutim, što naši građani nisu navikli da štede za starost, na šta ukazuje i podatak da to čini samo 20 odsto, odnosno 400.000 radnika“, upozorava Ilić.

Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda, naglasio je da penzioneri ne traže da im bude ni bolje ni gore nego zaposlenima, već da penzije prate kretanje prosečnih zarada. On smatra da nema prostora za dalje snižavanje primanja penzionera jer su penzije, i bez toga, veoma niske. Mladim ljudima, budućim penzionerima, poručio je da se okrenu sebi i počnu da uplaćuju novac u penzijske fondove i životno osiguranje. „Ako me pitate kako to da učine sa ovako niskim zaradama, moj odgovor je, neka postanu alhemičari, jer to je zanimanje koje u Srbiji, očigledno, uspeva“, sugeriše Krkobabić.

Radina Todović, državni sekretar Ministarstva rada, objasnila je detalje predložene reforme penzijskog sistema, koja podrazumeva znatno strože uslove za odlazak u prevremenu penziju, veliko smanjenje broja radnih mesta s pravom na beneficirani radni staž i postupno povećanje minimalne starosne granice za penzionisanje – sa 53 na 58 godina. Ona je podsetila da je sa Međunarodnim monetarnim fondom postignuta saglasnost u vezi sa većinom predloženih rešenja, osim u delu koji se tiče indeksacije penzija, o čemu će se sa predstavnicima te institucije pregovarati u maju.

– Vlada se opredelila za postepenu reformu penzijskog sistema insistirajući na tome da se penzije usklađuju sa rastom zarada. Reforma će se odvijati na tri nivoa. Prvi deo čini nastavak reforme administracije PIO fonda, drugi podrazumeva osnivanje centralnog registra socijalnog osiguranja, a treći segment reforme odnosi se na izmene i dopune Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju – precizirala je Radina Todović.

Kristijan Vukojičić, predstavnik Narodne banke Srbije, izneo je podatak da penzijski fondovi u Srbiji imaju 165.000 članova, ali da samo 55.000, ili svaki trideseti zaposleni, redovno uplaćuje novac u neki od fondova. On je dodao da su društva za životno osiguranje i penzijski fondovi stabilni i da fondovi raspolažu sa oko osam milijardi dinara kapitala, što je rast od 54 procenta.

– Prosečan iznos ušteđevine u penzijskim fondovima kreće se oko 50.000 dinara, a prosečna uplata oko 3.500 dinara, što je na nivou iznosa poreske olakšice kojom država nastoji da stimuliše ulaganja u dobrovoljne penzijske fondove. Ali, preduslov za brži razvoj ovog sektora jeste rast standarda i efikasno upravljanje sredstvima fondova. Značajno mesto u tom poduhvatu zauzimaju i edukativne kampanje kao i raznovrsnija ponuda dugoročnih hartija od vrednosti – rekao je Vukojičić, koji je u toku diskusije branio stav NBS da bi prodavci polisa osiguranja trebalo da budu stalno zaposleni. On je, u tom kontekstu, pomenuo da je bilo puno zloupotreba i da penzijski fondovi ne bi trebalo da se bave prodajom polisa od vrata do vrata. Istakao je, ipak, da će se NBS složiti sa promenom važeće regulative ukoliko se pokaže da osiguravajuće kuće imaju dovoljno razvijene mehanizme unutrašnje kontrole da spreče zloupotrebe.

Jasna Pak, profesorka univerziteta Singidunum, založila se za uvođenje obaveze zaključivanja kolektivnog ugovora o dopunskom penzijskom osiguranju, odnosno za takozvani drugi stub, pitajući se zašto smo napustili takav model. „Nijedna ozbiljna država ne bi smela da dozvoli da se penzijsko osiguranje svede samo na dobrovoljnu osnovu, jer bi u tom slučaju poslodavci mogli da odluče da svojim radnicima ne uplaćuju osiguranje. U Francuskoj i Nemačkoj su, inače, propali svi pokušaji da se slična reforma penzijskog sistema izvrši“, kaže Jasna Pak.

RASPRAVA

Oprečni stavovi

Posle prezentacije razvila se živa diskusija tokom koje su se jasno mogle uočiti razlike u pogledima učesnika u vezi sa reformom penzijskog sistema. Milan Krkobabić i Jasna Pak zastupali su ideju o snažnom državnom sistemu penzija i uvođenju obaveznog dopunskog osiguranja, uz opasku da Srbija ne mora da bude socijalistička država da bi imala prefiks socijalna. Kao primeri kojima su potkrepljene te konstatacije navedene su razvijene zemlje poput Švedske, Norveške, Belgije, Francuske i Nemačke. S druge strane, Nebojša Divljan, a delimično i Slobodan Ilić, tvrdili su da je poređenje sa državama znatno razvijenijim od Srbije neumesno kao i da ne postoje uslovi za uvođenje drugog stuba jer za to nema dovoljno novca.

Ilić je podsetio na bankocentričnost štednje u Srbiji, pošto se čak 95 odsto depozita građana nalazi u bankama, dodajući da se za ulaganje u penzijske fondove odobrava poreska olakšica u iznosu od 3.560 dinara, „što nije dovoljno“. Zato je, prema njegovim rečima, država i krenula u projekat reforme legislative koja reguliše oblast životnog osiguranja, prema modelu koji su predložile osiguravajuće kuće. On je apostrofirao da je ovaj projekat već predstavljen i premijeru Mirku Cvetkoviću, kao i Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu i da je kod svih njih naišao na pozitivan prijem.

Kristijan Vukojičić je naglasio da ulaganje u penzijske fondove treba da bude kolektivni proizvod, odnosno da ugovore više treba da zaključuju preduzeća za svoje zaposlene nego pojedinci, dodavši da se prodaja ne može vršiti od vrata do vrata, između ostalog i zato što proračuni pokazuju da prodajna mreža penzijskih fondova može da podnese trošak od samo 250 dinara po sklopljenom ugovoru. A. M.

Kristof Cetl, predsednik UO Grave osiguranja

Ukupna premija ostvarena u 2009. iznosila je 53,5 milijardi dinara, odnosno 558 miliona evra, od čega je 15 odsto, ili osam milijardi dinara, činilo životno osiguranje. To je pomak u odnosu na 2008. kada je taj udeo iznosio 12,2 odsto. I premija životnog osiguranja beleži rast od 24 odsto, ali je to i dalje skroman iznos od samo 11 evra po glavi stanovnika

Nebojša Divljan, predsednik UO Delta đenerali osiguranja

Ako bi u narednih pet godina pet odsto radnika zaključilo ugovor o životnom osiguranju, uz godišnju premiju od 350 evra, moglo bi se prikupiti čak 1,05 milijardi evra. Taj novac bi država mogla da iskoristi za ulaganja u infrastrukturu. Ovo je utoliko važnije ukoliko se zna da država ima ograničen pristup stranim izvorima kapitala

Slobodan Ilić, državni sekretar Ministarstva finansija Vlade Srbije

Zabrinjava podatak da je samo 18 odsto penzionera ostvarilo pun radni staž, kao i to da je u protekloj deceniji povećavan deficit PIO fonda koji država nadomešćuje. To je neodrživo. I ako bi se penzije finansirale samo iz doprinosa, one bi odmah morale da budu prepolovljene. Problem je, međutim, što naši građani nisu navikli da štede za starost, na šta ukazuje podatak da to čini samo 20 odsto, odnosno 400.000 radnika

Milan Krkobabić, zamenik gradonačelnika Beograda

Penzioneri ne traže da im bude ni bolje ni gore nego zaposlenima, već da penzije prate kretanje prosečnih zarada. Mladim ljudima, budućim penzionerima, poručio bih da se okrenu sebi i počnu da uplaćuju novac u penzijske fondove i životno osiguranje. Ako me pitate kako to da učine sa ovako malim primanjima, moj odgovor je, neka postanu alhemičari, jer to je zanimanje koje u Srbiji, očigledno, uspeva

Radina Todović, državni sekretar Ministarstva rada

Reforma penzijskog sistema podrazumeva znatno strože uslove za odlazak u prevremenu penziju, smanjenje broja radnih mesta s pravom na beneficirani radni staž i postupno povećanje minimalne starosne granice za penzionisanje – sa 53 na 58 godina. Vlada se opredelila za postepenu reformu penzijskog sistema insistirajući na tome da se penzije usklađuju sa rastom zarada

Kristijan Vukojičić, predstavnik Narodne banke Srbije

Prosečan iznos ušteđevine u penzijskim fondovima kreće se oko 50.000 dinara, a prosečna uplata oko 3.500 dinara, što je na nivou iznosa poreske olakšice kojom država nastoji da stimuliše ulaganja u dobrovoljne penzijske fondove. Ali, preduslov za brži razvoj ovog sektora jeste rast standarda, efikasno upravljanje sredstvima fondova kao i raznovrsnija ponuda dugoročnih hartija od vrednosti

Jasna Pak, profesor univerziteta Singidunum

Zalažem se za uvođenje obaveze zaključivanja kolektivnog ugovora o dopunskom penzijskom osiguranju, odnosno za takozvani drugi stub. Smatram, takođe, da nijedna ozbiljna država ne bi smela da dozvoli da se penzijsko osiguranje svede samo na dobrovoljnu osnovu, jer bi u tom slučaju poslodavci mogli da odluče da svojim radnicima ne uplaćuju osiguranje