Tri nove stranice u već prepunoj knjizi „Obrnuta ekonomija“. Mleko naše nasušno, crno, opet zagorelo. Taman je osnovnom cenom i premijama malo pobelelo, kad dođe aflatoksin. Em što dođe, em se opet obrukasmo. Umesto da se problem reši, od jednog nastade nekoliko. Kako se ko pojavi na televiziji ili naslovnoj strani, odmah novi problem. Sve garnirano nezaobilaznom i sveprožimajućom politikom.
Vrhunac dođe sa onim procentima. Bilo 0,05 pa nije valjalo. Onda se neki mudrac doseti i target poveća 10 puta, na 0,5. Odjednom sve valja. (Počeše da se razmnožavaju vicevi i pošalice. Kao na primer ovaj. Da target za alkoholisane vozače pomerimo sa 0,3 na 3 promila, i niko više neće biti pijan).
Kažu da ćemo se u finalu, opet vratiti na 0,05. Mada bi bilo najcelishodnije da u uredbi ili zakonu stoji – od 0,05 do 0,5. Pa ko voli, nek izvoli. Da svako ima svoj aflatoksin.
Drugu stranicu otvorio nezaobilazni ministar kompletne ekonomije. Nekako tajanstveno i zagonetno pre neko veče reče – sutra ću obelodaniti plan „B“ za Železaru Smederevo (za koju se, i pored više rokova i „produžetaka“ ne nađe kupac, pa i bez miraza). Narod egzaltiran – najzad nešto ohrabrujuće za posrnulu i uspavanu srpsku privredu. Sutradan ćorak. Palimo jednu visoku peć i vraćamo ljude o trošku države. Šta je tu novo, kad je tako i bilo. Kad su otišli Ameri, radila je jedna peć pa je ugašena zbog gubitaka. Kako će sad raditi, ako do sad nije mogla? Ili ako sad može, što sve vreme nije radila? Naravno, daj Bože da tzv. plan „B“ uspe. Za spas Smedereva i srpske ekonomije. Samo što je to, nažalost, malo verovatno. Ako su Ameri otišli za jedan dolar, a Rusi nisu došli bez para, šta ćemo mi onda uraditi. Osim političke promocije i gubitaka.
Treća stranica je bila očekivana. Doneli smo zakon o obavezi plaćanja potraživanja između privatnih firmi od maksimalno 60 dana, počev od 31. marta. Uz pretnju da su ugovori sa dužim valutnim rokovima ništavni i sa zaprećenim sankcijama za prekršioce. Kad ovamo u realnom životu i totalnoj sveopštoj besparici, štancuju se ugovori i daju menice na 90, 120 i više dana. Jer bi se ovakav model mogao sprovesti samo ako bi „zakon“ donosio pare za njegovu primenu. Ovako, realni život je (opet) pobedio zakon. Možeš pisati i pretiti koliko hoćeš, biće onako kako može i kako mora. Naravno, onaj ko se „drznuo“ da uređuje uslove plaćanja između privatnih firmi, morao je ovo i očekivati. Zakoni mogu određivati kako će država plaćati, ali u privatnu svojinu (osim obračuna i plaćanja poreskih obaveza), ne sme ni da „priviri“. Zato bi bilo najbolje, po ugledu na eksperiment sa aflatoksinom, a u cilju „spašavanja“ zakona i ugleda zakonodavca, da promenimo zakon i obavezan valutni rok produžimo na 360 dana (ili 600 ako ćemo da striktno primenimo praksu aflatoksina – povećanje od 10 puta).
Narod sit (politike), i svi zakoni na broju.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
