Politika blokira platne razrede

 Zakon je usvojen početkom 2016. godine, pa promenjen krajem 2017. godine sa rokom uvođenja platnih razreda do 1. januara 2019. godine.

Kako se datum primene približio, u decembru 2018. zakon je opet promenjen, a rok produžen na 1. januar 2020. godine. Sledećeg puta nije se čekao decembar već je u junu ove godine opet produžen rok, na jul 2020. godine. Sve vreme, nadležni ministri, a trenutno je u fotelji treći za pet godina, obećavali su skoro uvođenje platnih razreda. Juče je Branko Ružić, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu izjavio da očekuje da platni razredi za zaposlene u javnim službama budu uvedeni tokom sledeće godine.

– Očekujemo da platne grupe budu u primeni sledeće godine, a do tada ćemo vreme iskoristiti za razgovore sa sindikatima kako bi se fino nijansirali platni razredi – rekao je Ružić u obraćanju novinarima.

O čemu se zapravo radi?

Sporazumom sa MMF-om 2015. godine kao jedan od tri najvažnija cilja pored fiskalne konsolidacije i reforme javnih preduzeća, postavljeno je i uređivanje plata u javnom sektoru, odnosno uvođenje platnih razreda. Ovo je značilo, pre svega, popis i određivanje potreba javnog sektora u državi za zaposlenima i na kraju uvođenje principa „jednaka plata za jednak rad“. To bi značilo ispravljanje dispariteta da zaposleni u jednom ministarstvu ima višu platu od zaposlenog koji radi isti posao u drugom ministarstvu ili nekom drugom državnom organu. Iako deluje logično i pravedno, ova reforma se sprovodi najsporije od svih.

Fiskalni savet je nedavno upozorio da sa uvođenjem platnih razreda treba početi odmah ili odustati. Oni ovo objašnjavaju tezom da se od 2016. godine plate zaposlenih po pojedinim ministarstvima ad hok povećavaju bez objektivnih kriterijuma, a još jedno takvo povećanje plata u 2020. bi zacementiralo loš sistem. Recimo od 2016. godine računovođa u Ministarstvu unutrašnjih poslova dobio je povećanje plate za 28 odsto, za razliku od kolege iz Ministarstva poljoprivrede kome je plata povećana za 12 odsto iako obojica rade isti posao za istog poslodavca, odnosno državu.

Savet u svojoj analizi navodi i da to nije jedini problem zakona koji bi za godinu dana trebalo da stupi na snagu. Naime, oni upozoravaju da je država u pregovorima dala velike ustupke najmoćnijim sindikatima, zatim da je planiran suviše uzak raspon između najmanje i najveće zarade koji ne ostavlja prostor za nagrađivanje najboljih zaposlenih kod države. Navodi se da sada lekar specijalista ima samo tri puta veću platu od nekvalifikovanog radnika. Zakon o sistemu plata u javnom sektoru predviđa raspon od jedan prema 7,5 između najniže i najviše plate pri čemu su funkcioneri, koji imaju najveće zarade, izuzeti.

Međutim, u Savetu ističu da je osnovica toliko niska, tek malo iznad polovine minimalne zarade, pa zbog obaveze da najniža plata bude minimalac, stvarni raspon je jedan prema četiri, što je ispod evropskog standarda koji je inače jedan prema 12. Zato se predlaže da osnovica bude blizu minimalca, što bi opet odgodilo primenu zakona, jer bi morali da se dogovaraju novi koeficijenti sa sindikatima i zahtevalo bi duži period prilagođavanja. U tom usaglašavanju plate najstručnijih ljudi u državnom sektoru rasle bi za 10 odsto godišnje, a zaposlenih sa prosečnim kvalifikacijama bi se usklađivale sa inflacijom, što znači rast od dva, tri odsto.

Takođe, u Savetu zameraju da je napravljeno previše izuzetaka, s obzirom da su iz sistema izuzeti policija, vojska i funkcioneri. Na kraju, ističe se da nije predviđen prelazni period što ukazuje da bi novi sistem mogao biti blizak sadašnjem, lošem sistemu.

Plate u javnom sektoru trenutno se utvrđuju na osnovu 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i 200 dodataka na osnovnu platu.

Goran Radosavljević, profesor na FEFA i nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija ističe da, bez obzira na to ko je na vlasti, ne odgovara mu uvođenje reda u zapošljavanje i plate u javnom sektoru.

– To bi pre svega značilo popis zaposlenih u državnom sektoru. Moralo bi da se odgovori zašto neki ljudi rade više poslova. Takođe, za državu radi više od 200.000 ljudi na određeno. To je praksa već 30 godina i ti ljudi su ucenjeni takvim statusom. Takođe bi se utvrdilo ko sve radi u javnom sektoru, odnosno ko se nalazi na platnom spisku, ali se ili ne pojavljuje na poslu ili ne radi svoj posao. To ne odgovara onom ko je na vlasti. Priča se otvorila 2013. godine jer smo bili pred bankrotom i ušla je u aranžman sa MMF-om 2015. Ne verujem da se može to završiti bez pritiska sa strane, od recimo MMF-a ili Svetske banke – ocenjuje Radosavljević.

On ističe i da je primena zakona odložena za jul sledeće godine, posle izbora kada će biti formirana formalno nova vlada, pa će onda godinu dana da prođe u upoznavanju…

– Već je praksa da se donose zakoni za koje se zna da neće biti primenjivani. Recimo, po zakonu o restituciji trebalo je 2015. da isplate vlasnike, pa se po tom pitanju ništa ne dešava – napominje Radosavljević.

Predsednik Sindikata Nezavisnost Zoran Stojiljković ističe da bi zakon trebalo da reguliše zarade za više od 500.000 zaposlenih, što je trećina ukupno zaposlenih u državi.

– Uređenje javnog sektora je težak i komplikovan posao. Treba ispraviti brojne nasleđene disparitete. Očito je da se nema snage da se uđe u pregovore i utvrdi broj zaposlenih. U Srbiji nema viška zaposlenih u javnom sektoru kada se uporedimo sa evropskim zemljama, ali problem je u organizaciji i kvalitetu zaposlenih na rukovodećim funkcijama koji su došli na položaje partokratskim putem. Rešenje se odlaže jer je to veliki izazov za vlast – ocenio je Stojiljković.