U Srbiji se osigurava do 15 odsto poljoprivrednih površina: Zašto poljoprivrednici osiguranje vide kao dodatni trošak, a ne kao sigurnost?

Problemi poljoprivrednika sa lošim vremenskim uslovima nisu ništa novo. Svake godine preplave nas vesti da je grad uništio maline ili je nevreme upropastilo useve.

Ipak, čine se da ove situacije postaju sve češće, a u tome poljoprivrednicima nimalo ne pomažu klimatske promene kojima smo izloženi.

Ipak i pored toga, još uvek veliki broj poljoprivrednika se ne upušta u osiguranje svojih useva i ploda, već iskušava sudbinu.

Zbog toga, mnogi trpe veliku materijalnu štetu, bez mogućnosti da gubitak nadoknade.

Suosnivačica „Be Risk Protected“ platforme i glavna urednica magazina „Svet osiguranja“ Vesna Lapčić za Danas navodi da se u Srbiji osigurava do 15 odsto poljoprivrednih površina, posmatrajući celokupnu teritoriju.

„Ukoliko se posmatra segmentirano, osiguranje poljoprivrede jeste zastupljenije na područjima gde su štete učestalije. To znači, da poljoprivrednici koji trpe štetu češće imaju svest o tome koliko je osiguranje značajno“, objašnjava ona.

S druge strane, kako kaže, takva situacija ne odgovara osiguravačima jer je onda izvesno da će oni koji se osiguravaju štetu i imati.

„Ipak, osiguravajića društva nude ove polise osiguranja, a nedavno je jedna osiguravajuća kuća ponudila i onalajn polisu. Osim toga, pojedini osiguravači su obezbedili i onlajn prijavu štete“, ističe Lapčić.

Ona smatra da bi svi poljoprivrednici trebalo da osiguraju svoje useve.

„S obzirom na to da svedočimo sve većim vremenskim neprilikama, da su učestali oluje, poplave, grad, suše te da će, prema svim stručnim analizama, ovi rizici biti sve učestaliji, mesta za dvoumljenje da li je osiguranje potrebno nema“, naglašva naša sagovornica.

Ona smatra da uz subvencije, poljoprivrednici ne gube mnogo.

„Poljoprivrednici dobijaju subvenciju za osiguranje od države, a neke lokalne samouprave dodatno subvencionišu polisu pa je učešće poljoprivrednika mininalno ili ga uopšte nema“, smatra Lapčić.

Međutim, kako dodaje, većina poljoprivrednika još uvek ne prepoznaje značaj osiguranja.

„Bez obzira na te subvencije, postoji veliki deo onih koji smatraju ‘neće mene’ i uzdaju se u nebo, a trebalo bi da budu svesni da, kao što se pokazalo više puta u poslednjih nekoliko godina, mogu da izgube sve što su uložili tokom jednog olujnog poslepodneva“, ukazuje ona.

Lapčić nalašava da treba jačati međusobno poverenje poljoprivrednika i osiguravača.

„Treba razrešiti nedoumice, posebno kada se isplaćuju štete, raditi na tome da svaki poljoprivrednik razume šta je tačno osigurao, a šta nije. Nesporazumi najčešće nastaju iz nedovoljno dobro objašnjenih uslova osiguranja“, smatra ona.

Ona to objašnajva i kroz primer.

„Da li bi bilo ko ostavio recimo 20.000 evra na nekoj njivi da stoje i nadao se da neko neće proći i uzeti ih? Isto tako niko ne bi trebalo da ostavi svoj kukuruz, pšenicu, maline, jabuke na milost i nemilost vremenskih prilika, bez ikakve finansijske zaštite. Osim ako nema viška novca pa želi da se kocka“, zaključuje Lapčić.

Jovica Jakšić iz Nezavisne asocijacije poljoprivrednika Srbije (NAPS) kaže da većina poljoprivrednika ne uzima osiguranje jer ga smatra kao dodatni trošak.

„Mnogi poljoprivrednici, takođe, imaju loša iskustva sa osiguravajućim kućama i postoji uvek neka bojazan da neće biti adekvatno isplaćeni i da procena neće biti kako treba“, objašnjava on.

Procenu štete, kako dodaje, vrši osiguravajuća kuća.

„Njihovi procenitelji vrše procenu i mi ako nismo zadovoljni ne moramo to da potpišemo. Onda možemo da tražimo nezavisnog procenitelja, ali to je procedura koja traje dugo i zbog toga se retko ko opredeljuje za tako nešto“, navodi Jakšić.

Od ove godine je, kako kaže, i sama cena osiguranja otišla gore.

„Manja gazdinstva zato to vide kao dodatni trošak i ne osiguravaju se. Međutim, oni koji rade veće površine i koji su i pod kreditima i imaju zaduženja, ne smeju da rizikuju da se ne osiguraju“, objašnjava Jakšić.

On smatra da treba podići procente povraćaja za osiguranje.

„Mi plaćamo sve i onda podnosimo zahtev pa dobijemo povraćaj. Taj povraćaj se kretao maksimalno po gazdinstvu do 100.000 dinara, što je jako malo. To bi trebalo da se podigne minimalno za četiri puta“, naglašava Jakšić.

Problem često jeste u proceni štete, ukazuje on.

„Pojedine osiguravajuće kuće, takođe, ulaze u minus kada bude grada ili neke druge nepogode i onda se dešava da procenjuju štetu manju nego što jeste. Štetu od 50 oni procene kao 20 odsto. Zbog toga poljoprivrednici postaju skeptični i ulaze u rizik da se ne osiguravaju“, navodi Jakšić.

On ukazuje da poljoprivrednici koji ozbiljnije rade, nemaju računicu da se ne osiguraju.

„Mi se osiguramo i molimo Boga da ne padne grad ili nešto drugo, ali moramo da imamo neku sigurnost. Mnogi drugi se kockaju, pa onda kada bude neko nevreme iznenada, onda bude problem“, zaključuje Jakšić.