Foto: Pixabay/feraugustodesignPorast temperature i sve veće suše predstavljaju izazov za srpsku poljoprivredu koja iziskuje sve više i više vode. Kako da se prilagodimo na nove uslove za naš portal piše dr Marija Ćosić, vanredna profesorka na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Potrebe za navodnjavanjem u Srbiji su znatno porasle u poslednjih 60 godina zbog klimatskih promena. U periodu 1961- 80 poljoprivrednicima u našoj zemlji je za navodnjavanje u proseku bilo potrebno 2000 metara kubnih vode po hektaru, međutim zbog porasta temperature i sušnijih uslova proizvođači za navodnjavanje sada koriste 2300 metara kubnih po hektaru što predstavlja povećanje od 15%.
U budućnosti nas sigurno očekuje dodatno pogoršanje stanja i povećana potreba za navodnjavanjem kako bi se održali prinosi u poljoprivredi, međutim pitanje je da li će u novim klimatskim uslovima biti dovoljno vodnih resursa koji će moći da zadovolje povećanu tražnju.
Srbija trenutno navodnjava tek oko 3% poljoprivrednog zemljišta
Iako Srbija ima pogodne uslove za poljoprivrednu proizvodnju, osetljivost na klimatske promene ugrožava produktivnost njenih glavnih useva. Prema proračunima koji su napravljeni za Strategiju navodnjavanja Republike Srbije, naša zemlja ima više od 20.000 m3 raspoložive vode za piće po stanovniku godišnje zbog razvijene rečne mreže i dobrih prosečnih godišnjih količina padavina (od 600 mm do 800 mm u ravnicama do preko 1500 mm na planinama).
Ipak, ulaganja u infrastrukturu za navodnjavanje nisu na potrebnom nivou, a navodnjavane površine i dalje predstavljaju veoma mali udeo u ukupnom poljoprivrednom zemljištu.
Do danas je samo oko 120.000 hektara opremljeno sistemom za navodnjavanje. Trenutno stvarna navodnjavana površina iznosi oko 100.000 hektara (oko 3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta), od kojih je preko 85.000 hektara u Vojvodini. Ova infrastruktura je izgrađena za vreme bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Oko 60% površina u Srbiji je pod ratarskim kulturama koje ne donose veliku novčanu vrednost kao što su – kukuruz, pšenica, suncokret, soja, ječam i šećerna repa. Upravo je neadekvatno navodnjavanje jedno od glavnih ograničenja koja sprečavaju prelazak naše zemlje na proizvodnju useva sa većom dodatom vrednošću.
Klimatske promene, povećanje potražnje stanovništva za poljoprivrednim proizvodima i trenutni nedovoljni nivoi ulaganja ukazuju da postoji hitna potreba za modernizacijom srpskog sistema za navodnjavanje.
Deficit vode i potrebe za navodnjavanjem
Kada govorimo potrebama za vodom u poljoprivredi pre svega mislimo na deficit vode odnosno količinu vode koja nedostaje kao razlika između potrošnje kultura (evapotranspiracije) i padavina. Uloga navodnjavanja je upravo u tome da nadoknadi ovaj deficit.
U okviru projekta „Unapređenje srednjoročnog i dugoročnog planiranja mera prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove u Republici Srbiji” (Projekat finansira Zeleni klimatski fond (GCF), a implementira Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede) izvršena je analiza deficita vode u Republici Srbiji u osmotrenom (sadašnjem) periodu (2000 – 2019.) na osnovu merenih klimatskih parametara sa 27 meteoroloških stanica u svih 25 upravnih okruga R. Srbije.
Pored analize sadašnjeg perioda, urađeni su proračuni za deficit vode i za tri perioda u budućnosti do 2100. kao i za referentni period (1986 – 2005.) u odnosu na koji se porede promene deficita vode u budućnosti. Za analizu je korišćen RCP 8.5 (Relative Concentration Pathway) klimatski scenario kao i ansambl od 8 regionalnih klimatskih modela sa prostornom rezolucijom oko 12 km iz baze EURO-CORDEX projekta.
U osmotrenom periodu (2000 – 2019. godina) prosečna vrednost deficita vode iznosi oko 2300 metara kubnih po hektaru (m3/ha) i varira od 326 u Zlatiborskom do 3140 m3/ha u Zaječarskom okrugu. Sa druge strane, prosečna vrednost deficita vode u referentnom periodu (1986 – 2005.) iznosi 2030 m3/ha Previđanja modela pokazuju da bi, u slučaju da svet ne uspe da obuzda globalno zagrevanje, deficit vode u Srbiji krajem 21. veka mogao da poraste za preko 50% u odnosu na referentni period.
Analize i predviđanja ukazuju da u budućnosti dolazi do nedostatka vode, povećanja temperature, neravnomerne raspodele padavina i smanjenja proticaja reka (oko 8%) što će značajno narušiti stabilnost sektora poljoprivrede u budućoj klimi.
Pored nedostatka padavina tokom letnjih meseci analize su pokazale da dolazi do povećanja broja dana sa padavinama većim od 20 mm (dani sa intezivnim padavinama) što za posledicu ima rizike od pojave bujčnih poplava na malim vodotocima, eroziju i degradaciju zemljišta.
Najveće povećanje deficita vode očekuje se u Regionima istočne, južne i centralne Srbije, što još dodatno ugrožava stabilnost sektora poljoprivrede.
Mere adaptacije na klimatske promene u poljoprivredi
Kada govorimo o prilagođavanju na sušu i visoke temperature svakako je navodnjavanje odlična mera adaptacije koja je potrebna na nacionalnom nivou. Međutim, ono što predstavlja problem jeste što se na teritoriji Srbije razlikuju kako potrebe pojedinih područja za vodom, tako i pogodnost za navodnjavanje (raspoloživi vodni resurisi, zemljišni uslovi, gajene kulture). Zbog toga je u toku izrada Strategije razvoja navodnjavanja Republike Srbije koja će definisati buduće pravce navodnjavanja.
Prognoze pokazuju da neće biti dovoljno vode pa bi trebalo navodnjavanje zasnivati na primeni redukovanog i interventnog režima zalivanja sa ciljem uštede vode. To praktično znači smanjenje norme zalivanja do vrednosti koja neće značajno smanjiti visinu i kvalitet prinosa i zalivanje samo u kritičnim fenofazama razvoja biljaka.
S obzirom na to da postoji sve više potvrda o nedostatku vode, a posebno vode dobrog kvaliteta, valja uzeti u razmatranje upotrebu „marginalnih voda” (komunalne i zaslanjene (slane) vode) u poljoprivrednoj proizvodnji, naravno uz adekvatan tretman prečišćavanja i kontrole kvaliteta.
Adaptacija poljoprivrede na ove rizike klimatskih promena trebalo bi da ide u smeru rekonstrukcije i revitalizacije postojeće kanalske mreže kojom je Srbija dobro pokrivena. Potrebno je čišćenje kanala od vegetacije, izmuljivanje, rekonstrukcija crpnih agregata, sanacija građevinskih objekata.
Primena različitih prirodnih mera može da doprinese smanjenju negativnih posledica poplava. Posebno primenom prirodnih mera zadržavanja vode kao što su sistemi konzervacijske obrade, bazeni za zadržavanje vode, vraćanje starih meandara i prirodne retenzije bi se smanjile štete od poplavnog talasa kako u poljoprivredi tako i u drugim granama privrede. Ove mere mogu da uspore oticaj vode i zadrže veću količinu vode u zemljištu što bi uticalo na smanjenje rizika od erozije, bujica, poplava i degradacije zemljišta. Zemljište bi time poboljšalo svoju produktivnu sposobnost i vododrživost.
Potrebno je i uvesti prakse održivog korišćenja zemljišta kako bi se povećala količina organskog ugljenika u njemu. Pored toga će u budućnosti sigurno biti potrebno izvršiti i rejonizaciju poljoprivredne proizvodnje odnosno gajenje kultura prema klimatskim i zemljišnim uslovima i raspoloživim vodnim resursima..
U uslovima klimatskih promena potrebno je gajiti kulture kojima odogvaraju novonastali klimatski i zemljišni uslovi. Takođe, u područjima gde se očekuju veliki deficit vode, a nema raspoloživih vodnih resursa za navodnjavanje treba gajiti kulture koje su tolerantne na nedostatak vode.
Svakako će i primena klimatskih i biljnih modela za predikciju budućih uslova i predviđanje budućih potreba biljaka odigrati važnu ulogu u prilagođavanju na nove uslove jer daje važne informacije poljoprivredinicima o konkretnim potezima koje treba da sprovedu.
Prema predikcijama budućnost sektora poljoprivrede je u velikom riziku. Neophodno je odmah krenuti sa sprovođenjem mera ublažavanja i prilagođavanja poljoprivrede na izmenjene klimatske uslove.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
