Mladi u Srbiji i san o kupovini stana

Država je bila ta koja je planirala izgradnju stanova i bila odgovorna za njihovu raspodelu ili prodaju.

U početku su stanovi bili društvena svojina pa su dodeljivani radnicima koji su činili stub tog društva.

Najlakše su do doma dolazili radnici zaposleni u državnim preduzećima, inženjeri, lekari, nastavnici, oni koji su imali dug radni staž u nekoj firmi, ali i mladi bračni parovi i porodice sa decom.

Kasnije, kada je došlo do kupovine stanova, ponovo je država bila na strani građana.

Kupovina stana nije bila luksuz, jer je država određivala cene koje su bile niže u poređenju sa tržišnim uslovima. Takođe, bilo je moguće otkupiti stan na rate koje nisu bile veliko opterećenje na mesečnu platu.

Mnogi građani Srbije i danas žive u stanovima koji su njihovi roditelji ili roditelji njihovih roditelja kupili u vreme bivše Jugoslavije, a da u međuvremenu nisu uspeli da steknu nijednu novu nekretninu.

Zašto? Zato što se država povukla i prepustila investicionom lobiju da dominira ovim tržištem, određuje broj stanova i njihove cene, a na štetu građana.

Tako smo i došli do situacije da su se u prvom polugodištu ove godine cene stanova kretale u intervalu od 521 evro po kvadratu u Bujanovcu do 4.500 evra u beogradskoj opštini Savski venac. To je zvanični podatak Republičkog zavoda za statistku.

S obzirom na to da je država na ovaj način građanima, naročito mladima, onemogućila da dođu do sopstvenog stana, sada je odlučila da im pomogne da kupe nekretninu smanjenjem učešća za kredit sa 20 na tri do pet odsto i ratom kredita do 200 evra.

Detaljan plan ove pomoći države još nije predstavljen.

Međutim, prema trenutnim tržišnim uslovima, učešće od tri do pet odsto i rata kredita od 200 evra moguće je samo ukoliko stan košta 40.000 evra. Ali gde naći stan za taj novac? U Beogradu nemoguće.

Da bi ova „pomoć“ bila efikasnija, država će morati da dotira mladima za kupovinu stana. Iz budžeta po 20.000 evra, možda 30.000 evra, možda i više.

Znači opet će novac građana ići investicionom lobiju.

Država bi najviše pomogla svim građanima, ne samo mladima, ukoliko bi za uzor uzela jugoslovenski model.

Prava pomoć građanima (mladima, starima, zaposlenim, majkama, očevima) bila bi da se uključi u tržište nekretnina, „razbuca“ investicioni lobi i spusti cene na nivoe koji su skladu sa životnim standardom u Srbiji.

To je moguće, i nije pitanje volje, već interesa aktuelnog režima koji bi na taj način ušao u rat sa svojim najbližim saradnicima koji mu gradnjom zidaju i rast BDP-a.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.