Poreski dan: Za opremanje vojske i policije više nego za zaštitu dece

Dan poreske slobode je ove godine 27. juna i on se računa kao odnos javne potrošnje u bruto domaćem proizvodu (BDP).

Iako je prethodnih godina kada nije bilo krize ovaj „praznik“ padao početkom juna, ove i prošle godine rad za državu se odužio zbog velikih mera državne pomoći privredi i stanovništvu koje su u ove dve godine dostigle osam milijardi evra.

Kako će ove godine država, prema Fiskalnoj strategiji, ukupno potrošiti oko 49 odsto BDP-a tako i ispada da ćemo skoro pola godine, u proseku, raditi da poplaćamo sve poreze i namete, kako sadašnje, tako i buduće s obzirom da će porasti javni dug iz kog će se finansirati sva ta potrošnja.

Dan poreske slobode je i dobar da pokaže da država košta poreske obveznike i da sve usluge koje dobijamo od nje nisu besplatne. Utisak da je sve besplatno je tzv. „poreska iluzija“, kako objašnjava Mihailo Gajić, ekonomista Libeka, organizacije koja je o 2013. godine počela da obeležava Dan poreske slobode u Srbiji.

„Porez na plate plaća poslodavac za nas, a mi samo vidimo neto platu. PDV i akcize su već uračunate u krajnju cenu koju plaćamo i nismo ni svesni koliki su. Ta iluzuja deluje tako da nam se čini da nas država ne košta ništa. U stvari kada se obračunaju svi porezi koje plaćamo, košta nas polovinu naše bruto plate“, objašnjava Gajić.

Na primer, prosečna neto plata u Srbiji je 64.948 dinara, a bruto plata 89.582 dinara. Kada poplaćamo poreze i doprinose, ostaje nam manje od 45.000 dinara.

„Cilj ovog projekta nije da ukinemo državu nego da budemo svesni koliko nas ona košta i šta dobijamo za svoje pare. Tako se stvara i drugačiji odnos prema državi, pa onda znate da niste dobili od države 100 evra, već da ste prvo uplatili u budžet tih … evra“, ističe Gajić.

Porez je uvek trošak, ali da li on vredi zavisi od toga kakvu uslugu dobijamo. Kada smo svesni da plaćamo, onda možemo i da tražimo kvalitetne usluge umesto, kako Gajić ukazuje, puteve sa rupama, rasipništva u javnim nabavkama, preplaćivanja javnih radova, plaćanja softvera za obračun plata 60 miliona evra…

Najveći izdatak države je za penzije skoro 750 milijardi dinara. U ovoj godini iz budžeta će biti uplaćeno 142 milijarde dinara, a Fond PIO će iz naplaćenih doprinosa isplatiti ostatak.

Ako računamo doprinose za penzijsko osiguranje kao izdatak prema državi, to znači da za penzije odlazi 30 para od svakog uplaćenog dinara državi.

Drugi rashod po veličini je za plate. U ovoj godini ukupan fond plata na nivou celog državnog sektora, ne samo iz republičkog budžeta već i iz pokrajinskog i lokalnih budžetam iznosiće oko 10,5 odsto BDP-a ili oko 623 milijarde dinara.

To je oko četvrtine ukupnih rashoda države, odnosno svaki četvrti dinar koji platimo državi ide na plate zaposlenih u javnom sektoru.

Ove godine planirane su značajne investicije u infrastrukturne projekte. Na investicije u saobraćajnu infrastrukturu će ići 6,5 para na svaki uplaćeni dinar.

S obzirom na zapuštenost infrastrukture u Srbiji to je dobra vest, ali pitanje je koliko je dobro to što će 3,3 pare na svaki dinar otići na investiciono opremanje vojske i policije u ovoj godini.

Takođe, uprkos niskim kamatnim stopama, 4,5 odsto ukupnih troškova države otići će na otplatu kamata, a oko polovine od toga odlazi van zemlje stranim poveriocima.

Za subvencije dajemo 8,6 para na svaki dinar koji uplatimo, a u okviru toga 1,1 paru za privlačenje investicija. Pola od toga ide za državne udele u firmama, a pola investitorima.

Za pomoć države građanima od 60 evra po punoletnom stanovniku odlazi 1,7 para na svaki dinar koji smo platili u neki od državnih budžeta i fondova. Za dečiju zaštitu odlazi tek 2,6 para na svaki dinar, a za socijalnu zaštitu pola od toga.

Ekonomista Milan Kovačević smatra da je uloga države nedovoljno u opštem interesu i ovolika javna potrošnja ostavlja ogroman prostor za korupciju i pogrešne odluke.

„Kada već plaćamo državu ona treba da bude na korist građana, a za to treba bolje sudstvo, bolji poreski sistem i još stotinu stavki. Treba znati da država može samo da uzme od građana, a bolje da ljudi sami raspolažu svojim novcem“, napominje Kovačević.

Ove godine Srbija će biti među zemljama sa najvećom javnom potrošnjom u regionu, odnosno među onima koji su najduže radili za državu uz Crnu Goru i Hrvatsku.

Posle našeg datuma od 27. juna ide samo Dan poreske slobode u Hrvatskoj, koji pada 9. jula. U Albaniji se ovaj praznik proslavio još 29. aprila, u Severnoj Makedoniji 6. maja, Rumuniji 16. maja, a Bugarskoj 25. maja. U Bosni i Hercegovini Dan poreske slobode je 14. juna, a u Crnoj Gori 25. juna.

„Ova i prethodna godina su iznimne zbog pandemije i krize i posledično zbog velike pomoći države. U društvu smo Hrvatske i Crne Gore, koje je zbog zavisnosti od turizma kriza snažno pogodila. Ipak, i u celoj prethodnoj deceniji naša javna potrošnja je bila iznad proseka regiona sa 42-43 odsto BDP-a. To je recimo na nivou Nemačke koja je pet puta bogatija od nas“, ocenjuje Gajić.