Stotine miliona evra profita, a simboličan porez na dobit: Da li treba velikim globalnim kompanijama davati poreske podsticaje za investicije?

I dok su zdravstveni i ekološki aspekti, razumljivo, u centru pažnje javnosti, pomalo se zanemaruje treći, finansijski efekat na ekonomiju i konkretno, na državne finansije.

Ministar finansija Siniša Mali je nakon sednice Socijalno-ekonomskog saveta na kom je određena minimalna zarada za narednu godinu ponovio procenu da će rudnik litijuma doprinositi BDP-u Srbije sa 10 do 12 milijardi evra godišnje, mada nije sigurno da li je tu mislio samo na rudnik ili i na fabrike baterija i električnih automobila.

Ono sa čim raspolažemo je procena konsultantske kuće Ergo strategy group od prošle godine o ekonomskim efektima projekta Jadar, prema kojoj će u prvom periodu u budžet biti uplaćivano po 48 miliona evra godišnje, uglavnom na ime rudne rente, oko 38,5 miliona evra) i pola u opštinski, a pola u republički budžet.

Nakon isteka perioda podsticaja za ulaganja, javne finansije bi imale prihode od Jadra oko 184,5 miliona evra. Razliku bi, zapravo, predstavljali porez na dobit koji se procenjuje na 85 miliona evra i porez na dividendu od 50 miliona evra.

Ovaj period podsticaja odnosi se na član 50a Zakona o porezu na dobit koji kaže da „poreski obveznik koji uloži u svoja osnovna sredstva, odnosno u čija osnovna sredstva drugo lice uloži više od jedne milijarde dinara, koji ta sredstva koristi za obavljanje pretežne delatnosti i delatnosti upisanih u osnivačkom aktu obveznika, odnosno navedenih u drugom aktu obveznika, kojim se određuju delatnosti koje obveznik obavlja i u periodu ulaganja dodatno zaposli na neodređeno vreme najmanje 100 lica, oslobađa se plaćanja poreza na dobit pravnih lica u periodu od deset godina srazmerno tom ulaganju“.

U slučaju Rio Tinta i rudnika Jadar sve se svodi na procene i projekcije, ali zato možemo da vidimo kako to izgleda u slučaju postojećih rudnika metaličnih sirovina.

Naime, dva najveća izvoznika u Srbiji su kompanije Ziđin Koper i Ziđin Majning, sestre kompanije u vlasništvu kineskog rudarskog giganta Ziđina.

U ovom trenutku, ako izuzmemo kopanje uglja, ove dve kompanije čine gro srpskog rudarstva.

Ukupna imovina rudarstva prema podacima APR za prošlu godinu iznosila je 9,8 milijardi evra, a samo ove dve kompanije imale su imovinu od četiri milijarde evra.

Ukupni poslovni prihodi sektora rudarstva prošle godine iznosili su 6,4 milijardi evra, a komibnovani poslovni prihodi dve Ziđinove kompanije imale su 2,1 milijardu evra poslovnih prihoda.
Na kraju ukupni profit rudarstva prošle godine iznosio je 1,2 milijarde evra, a ove dve kompanije zaradile su čak 865 miliona evra.

Neto dobit Ziđin kopera, kompanije koja je zapravo preuzela nekadašnji RTB Bor u prošloj godini iznosila je 163,9 miliona evra, ali je Ziđin majning koji upravlja rudnikom Čukaru Peki zaradio prošle godine neto 702 miliona evra.

Rashod za porez na dobit Kopera iznosio je oko 11,5 miliona evra, što je efektivna stopa poreza od 6,5 odsto. Obračunati iznos poreza na dobit po stopi od 15 odsto je 26,2 miliona evra.

Takođe, u prošloj godini Ziđin Majning je imao da plati za porez na dobit 20 miliona evra. To je efektivna poreska stopa od svega 2,8 odsto. Po stopi od 15 odsto porez bi bio više oko 110 miliona evra.

To je naravno posledica poreskih propisa, a investicije ove dve kompanije su ogromne. Doduše, davanja državi rudnika ne svode se samo na porez na dobit. Ziđin majning je prošle godine uplatio i oko 54 miliona evra na ime rudne rente.

Ziđin Koper je za rudnu rentu platio nešto više od 40 miliona evra.

Inače, Ziđin Majning, kompanija koja je počela eksploataciju rudnika 2021. godine, uspela je da tokom 2022. i 2023. godine zaradi toliko novca da u prethodne dve godine isplati za dividende oko 750 miliona evra, pokazuju podaci iz izveštaja o tokovima gotovine.

Poreska stopa za porez na dobit od 15 odsto postavljena je i kao granica ua globalni minimalni porez.
To je inicijativa OECD-a čiji je cilj smanjenje izbegavanje plaćanja poreza na dobit korišćenjem poreskih rajeva ili poreskih olakšica od strane globalnih kompanija.

Ovaj globalni porez koji je dobio podršku zemalja OECD-a bi važio za kompanije koje imaju prihode veće od 750 miliona evra i morale bi da plate porez od 15 odsto gde kod da posluju.

Ovo bi prema analizi OECD, trebalo da smanji prebacivanje profita u zemlje sa nižim poreskim stopama, a takođe bi smanjilo i poreske razlike u jursdikcijama.

Njihova je procena da bi se globalni nisko oprezovani profit smanjio za oko 80 odsto, odnosno nisko oporezovani profit bi se smanjio sa 36 odsto na svega sedam odsto ukupnog profita.

Najveći udarac ova regulativa bi zadala upravo kompanijama koje posluju u zemljama investicionim destinacijama kakva je Srbija postala. S druge strane, ovo bi trebalo da znači veće prihode za budžete ovih država.

Nemanja Šormaz, direktor Centra za napredne ekonomske studije (CEVES) ističe da naš poreski sistem zapravo podstiče investicije velikih kompanija, a diskriminiše male, domaće kompanije.

„Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ima investicione podsticaje za velike kompanije, a nema za mala i srednja preduzeća. Oslobađanja od poreza na dobit važe za kompanije koje investiraju više od milijardu dinara ili zaposle više od 100 ljudi. To je nedostižno za mala i srednja preduzeća. Većina zemalja ima oslobađanja za sve ili samo za MSP. Ovako, mi imamo niske domaće privatne investicije, a ovim podsticajima zapravo subvecnionišemo velike, globalne kompanije. Ako kompanija napravi stotine miliona evra profita, zašto bismo ih mi oslobađali desetina miliona evra poreza? Koliko ima smisla takvo subvencionisanje“, pita se Šormaz.

Ekonomista Božo Drašković ističe da se oslobađanjem poreza na dobit podstiče investiranje i reinvestiranje kompanije u zemlji.

„Međutim, to je pogrešna politika, a posebno kod stranih direktnih investicija u eksploataciju prirodnih resursa. Jedna stvar je podsticanje reinvestiranja domaćih kompanija, a sasvim druga podsticanje reinvestiranja stranih kompanija, što oni koriste za maksimizaciju profita. To se posebno odnosi na investicije u rudarstvo koje ima znatne negativne efekte na životnu sredinu. Oni se podstiču i poreskom politikom i niskom rudnom rentom, a ne plaćaju mnogo ni za zagađenje koje prave. Međutim, to j epolitika koja se kod nas vodi već decenijama unazad i rekao bih da je to polukolonijalna ekonomska politika“, kaže Drašković ukazujući da se tu javlja i tehničko pitanje kako i koliko investitori prikazuju vrednost investicija i ko to zapravo kontroliše.