Postavljanje 1.636 rampi na prugama koštalo bi kao jedan nacionalni stadion

Ovih dana, a povodom nesreće na prelazu kod sela Međurovo koja je odnela pet života, železnica je uzvratila klipovima iz kojih se vide opremljeni prelazi gde vozači ignorišu signalizaciju koja najavljuje voz. Automobili prelaze prugu čak i kada je rampa spuštena, polubranici se slalom vožnjom savladavaju ili jednostavno lome. Jedna od posledica tog združenog nemara je da se od 2015. godine na pružnim prelazima dogodilo 308 nezgoda, da je ukupno stradalo 28 a povređene su 62 osobe. Tom bilansu valja dodati u jučerašnji incident kod Vrnjačke banje, u kome je vozač, koji je prema izjavi ministarke saobraćaja bio u alkoholisanom stanju, srećom, prošao sa lakšim povredama nakon što je automobilom naleteo na voz.

Pitanje nebezbednih ukrštanja drumskog i železničkog saobraćaja već godinama se otvara, ali do značajnijih pomaka još nije došlo – tek svaki četvrti osiguran je rampama i svetlosnim upozorenjima. Prema dostupnim podacima, takvu opremu godišnje u proseku dobije ne više od desetak prelaza, a bilo je perioda kada je taj broj bio daleko manji. U nekoliko navrata bilo je najavljivano da će iz inostranih kredita, na primer iz ruskog, biti izdvojen deo za te namene, ali impresivnih rezultata nije bilo. U Železnicama tvrde za Danas da iz međunarodnih kredita nisu imali na raspolaganju sredstva za te namene, i da će ih dobiti tek naredne godine, s obzirom na to da im je Svetska banka odobrila 13 miliona dolara za osiguravanje 60 prelaza. U proseku to znači da bi opremanje koštalo oko 216.000 dolara po prelazu, odnosno, kako kažu u Železnicama, od 150.000 do 200.000 evra, zavisno od stanja na terenu.

Ta cena međutim, ni prema objavama same Železnice, nije uvek ista. Tako je 2005. za opremanje 25 prelaza, takođe posle jedne od težih nesreća na neosiguranom ukrštanju, Železnica izdvojila tri miliona evra ili 120.000 po objektu. Pre sedam godina instaliranje opreme na tri prelaza u Šapcu koštalo je Železnicu oko 200.000, ali je 2013, na primer, za osiguravanje tri prelaza na teritoriji opštine Lazarevac, Železnica izdvojila milion dinara, što je manje od 4.000 evra po prelazu. Ne zna se da li je lokalna samouprava dotirala taj posao, ali ako jeste (a to nije objavljeno) moguće da bi taj model partnerstva mogao da bude rešenje problema. Mogao bi i drugačiji pristup države prema bezbednosti građana da promeni sadašnje stanje, tim pre što bi za opremanje svih nebezbednih prelaza koštalo od 200 do najviše 250 miliona evra, što je tek nešto iznad iznosa koji je Telekom u većinskom državnom vlasništvu platio za Kopernikus, ili jednako iznosu koji se pominje da će biti obezbeđen za izgradnju nacionalnog stadiona. A da treba izdvojiti novac za uređenje prelaze potvrđuje i većina opština. One to godinama unazad traže za svoju teritoriju, pri čemu saobraćajna upozorenja ne smatraju dovoljnim.

Za Železnicu to nije tačno, kažu da je svih 2.138 putnih prelaza obezbeđeno, da od toga 477 ima signalno-sigurnosnu opremu koja podrazumeva branike ili polubranike, svetlosnu i zvučnu signalizaciju, 25 je opremljeno samo svetlosnim signalima a preostalih 1.636 obeleženo je saobraćajnim znacima, Andrejinim krstom i znakom „stop“. Tvrde i da nigde u Evropi nisu svi putni prelazi obezbeđeni rampama, jer za to ne postoji saobraćajni, tehnološki, ni ekonomski razlozi, već samo oni za koje postoji opravdanost.

– Za sve nesreće i nezgode nastale na putnim prelazima od 2015. odgovorna su bila lica koja su upravljala drumskim vozilom, a zakoni propisuju da železnički saobraćaj uvek ima prednost u odnosu na drumski. Nažalost, učesnici u drumskom saobraćaju, često se upuštaju u opasne i rizične radnje i ne vode računa o železničkoj i saobraćajnoj signalizaciji – kažu u Železnici.

Naglašavaju i da je dvadesetak opremljenih prelaza svakodnevno van funkcije zbog krađa delova, a da vozači godišnje oštete preko dve hiljade branika i polubranika. To znači da je, sudeći po broju od 500 opremljenih prelaza, svaki od njih u proseku dva do tri puta godišnje demoliran, i to uprkos kamerama kojim je većina snabdevena. Još nije otvoreno pitanje ko je u tom delu zatajio i da li u priču o bezbednosti osim Puteva Srbije i Železnice treba ubaciti i policiju, saobraćajnu i kriminalističku.