Potpuno nerazumne odluke vlasti naišle na iste takve zahteve poljoprivrednika: Stručnjaci o sukobu stočara i države

Ova odluka usledila je nakon što je sedam udruženja iz različitih krajeva zemlje uputilo dopis Vladi Srbije i Ministarstvu poljoprivrede, sa zahtevom da subvencije po hektaru budu 35.000 dinara za sve prijavljene površine.

Takođe, među zahtevima našle su se i premije za mleko od minimalnih 20 dinara po litru, zahtev da se referentna cena ratarskih kultura izjednači sa cenama na robnim berzama u Budimpešti, kao i da regres za mlečne krave iznosi 40.000 dinara po grlu.

Sagledavajući pomenute zahteve i ishod sastanka, poljoprivredni analitičari kažu za Danas da su primetni problemi sa obe strane – i u definisanju onoga što poljoprivrednici žele, ali i u „moći“ vlade da to ispuni.

Agroekonomski analitičar Žarko Galetin kaže da je prva prepreka to što među poljoprivrednicima postoji „zbrka“ oko toga šta hoće da postignu, a druga koliko je ono što zahtevaju realno ostvarivo.

„Proizvođači imaju opravdan razlog zbog čega izlaze na proteste, a to je loš položaj proizvođača mleka, jer je domaća proizvodnja dovedena do ivice rentabilnosti. Ako se taj trend nastavi, Srbija će ući u ozbiljne probleme, bez mogućnosti zatvaranja domaćih bilansa u proizvodnji mleka i mlečnih proizvoda, što se već sada i dešava. Ako se to ne reši urgentno – imaćemo značajne poteškoće“, napominje Galetin.

Ipak, iako smatra da su poljoprivredi potrebni pomoć i podsticaj, naš sagovornik ističe da nisu svi zahtevi udruženja trenutno ostvarivi.

„Kada je reč o navedenim zahtevima, poljoprivrednici su se mnogo rasplinuli. Od onih koji se tiču neposrednog mlekarstva do zahteva o subvencijama po hektaru. Povećanje subvencija po hektaru na 300 evra je nerealno, iako bi bilo dobro. Ipak, država to ne može da izvede. Kada bi se to uvećanje sprovelo, agrarni budžet bi morao da se duplira. Ono što je realno jeste da se povećaju premije za mleko i subvencije po grlu mlečnih krava. Sa druge strane, nije u nadežnosti države da određuje cene, ali postoje drugi mehanizmi kako se može podsticati sektor mlekarstva. On se može dubljim i sistematičnijim pristupom unaprediti, a ne ad hoc definisanom cenom“, kaže Galetin, ističući da određivanje cena nije u kompetenciji ni nadležnosti države.

Naš sagovornik dodaje i da je zahtev za zabranom uvoza mleka problematičan, zbog dobijanja „packi od Evropske unije“.

„Problem se mora sagledati i sa te strane. Država je prihvatila određene međunarodne obaveze potpisivanjem trgovinskog sporazuma, te ne može jednostrano donositi odluke bez jakog i argumentovanog obrazloženja za EU. Ono što može uraditi, jeste da uz dobro obrazloženje traži zabranu uvoza mleka u prahu. Nekontrolisan uvoz mleka u prahu doveo je do toga da su se naši konditori ali i koji ga koriste kao sirovinu, okrenuli jeftinom mleku u prahu iz uvoza. To je u velikoj meri zatvorilo vrata našim proizvođačima mleka da budu konkurentni“, pojašnjava Galetin.

Sličnih viđenja je i Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede, koji isporučene zahteve udruženja smatra nepromišljenim, jednako koliko i poteze nadležnih u konstruisanju planova koji se tiču polja poljoprivrede.

„Koliko se kreatori agrarne politike neozbiljno ponašaju prema poljoprivredi, donoseći potpuno nerazumne odluke, utisak je da su im poljoprivrednici poslali zahteve u istom stilu“, kaže Živkov.

Osvrćući se na zahteve koji su možda racionalniji, uz veću realnu šansu za ispunjenjem, Živkov napominje da se odluke moraju donositi ravnomerno, kako ne bi dovele do disbalansa među različitim a opet međuzavisnim granama.

„Mora se gledati celina, i imati balansiran pristup, pošto je cela poljoprivreda povezana. Preterano podržavati ili uzimati od jednog sektora ili jednog segmenta duž tržišnog lanca, uvek dovede do poremećaja. To uzrokuje da svi „nagrnu“ u njega, pa vrlo brzo nastane višak proizvodnje a samim tim i niske cene. Isto se odnosi i na druge, koji zavise od njega“, objašnjava naš sagovornik, uz opasku da među podnetim zahtevima ipak ima dobrih i realnih predloga.

U odnosu na prethodna dva sagovornika, agroanalitičar Milan Prostran kao ključni problem koji izaziva loše stanje u poljoprivredi vidi visoke proizvodne troškove, od stočne hrane do energenata, na koje je, kako kaže, potrebno i staviti fokus.

„Več duže vreme traje nerazumevanje između poljoprivrednika i nadležnih, a zbunjuje činjenica da udruženja nisu do kraja konsolidovana. Naime, deluje da nemaju zajednički nastup. Dok jedni podržavaju stav vlade, drugi apsolutno ne. Već više od pola godine insistiram da se agrarna politika ne vodi „na parče“ i uredbama, već primenom sistemskih zakona. Uzimajući u obzir ukupnu, globalnu krizu, stava sam da je potrebno staviti dokus na troškove proizvodnje, koji posebno muče naše poljoprivrednike. Visoki troškovi uzrokuju visoku cenu proizvoda, sa kojom se ne mogu nositi“, kaže Prostran, napominjući da je potrebno raditi na zakonu o regresiranju cene troškova proizvodnje.

Otežanu okolnost pri ispunjenju zahteva poljoprivrednika Prostran vidi u utvrđenom agrarnom budžetu države, dok traženi uslovi iziskuju znatno veća sredstva.

„Svaka država se pohvali procentualnim povećanjem budžeta. Ipak, agrarni budžet u odnosu na sadašnji treba duplo da bude povećan. On je sada ispod pet odsto učešća u državnom budžetu, a minimalno treba biti onoliko koliko poljoprivreda kreira društveni proizvod. Na tržištu se susrećemo sa proizvodima EU, gde agrarni budžet učestvuje sa preko 30 odsto – te su stoga konkurentniji“, dodaje naš sagovornik.

Ipak, Prostran je mišljenja da država može da odredi najviši nivo cene za mleko, i da na neki način napravi „džentlmenski dogovor“ sa mlekarama da ga otkupljuju od domaćih proizvođača.

„Sve zemlje se u kriznim situacijama bave dogovornom ekonomijom. Poljoprivrednici se moraju sačuvati, uz konsultacije i dogovor sa celim reprodukcionim lancem. To znači da budu uključeni primarni poljoprivredni proizvođači, mlekare, trgovci ali i vlada“, zaključuje Prostran.